Strah od istine o Jasenovcu

Ovog aprila navršava se 80 godina od osnivanja logora Jasenovac – najvećeg i najsurovijeg koncentracionog logora na tlu nekadašnje NDH, ali i prostora Balkana.

Mada je o ovom kazamatu do sada objavljeno više stotina knjiga i nekoliko hiljada naučnih radova, o Jasenovcu i dalje postoje brojne kontroverze, a posebno kada je reč o ukupnom broju ubijenih. O tome, ali i pokušajima da se relativizuje uloga i značaj ovog koncentracionog logora razgovarali smo sa Veljkom Đurićem Mišinom, direktorom Muzeja žrtava genocida iz Beograda.

Zakazali psihijatri

Da li su istoričari završili istraživanje svih činjenica vezanih za logor Jasenovac?

– Mada je o Jasenovcu objavljeno oko 3.500 naslova na brojnim jezicima, ipak do kraja mnogo toga nije razjašnjeno. Na primer, kog datuma su dovedeni u logor Ciglana prvi zatočenici, kada je poslednji ustaša napustio logor… Kao dobar poznavalac teme, smatram da su psihologija i psihijatrija kao nauke zakazale u razjašnjenju činjenja zla u tom logoru i oko njega. Takođe, ostala su nerazjašnjena još neka ključna pitanja: koliko je u logorske žice deportovano zatočenika, koliko je zatočenika oslobođeno da li bekstvom, razmenom, oslobađanjem odnosno pomilovanjem, i koliko ih je ubijeno. Smatram da konkretne odgovore na ta pitanja nikada nećemo dobiti pa otpadaju optužbe o umanjenju broja žrtava. Drugo pitanje tiče se odnosa komunista prema Jasenovcu. Na to pitanje možemo dobiti razložan odgovor pod uslovom da se nekoliko instituta i katedri za istoriju Jugoslavije ujedine oko zajedničkog naučno-istraživačkog projekta u kome bi stradanje Srba u NDH bilo osnovna tema. S obzirom na to da poznajem dobro prilike, nisam optimista ni kad je reč o odgovoru na pomenuto pitanje.

Šta su nesporne činjenice vezane za logor Jasenovac?

– Nisu sporni zločini, imena zločinaca, imena poznatih zatočenika, imena pripadnika komandne linije, površina ograđenog logora, ishrana zatočenika, broj baraka, broj radionica…

Ovo vas pitamo i zato što hrvatski istoričari ne odustaju od verzije da je to bio radni logor u kome je stradalo maksimalno 80.000 ljudi. Šta im odgovarate?

– U kompleksu logora bilo je više od desetak radionica i nekoliko ekonomija na kojima su se uzgajale žitarice, unutar logorskih žica držane su svinje, krave i konji. Na hrvatskoj strani, među ozbiljnim istoričarima, prihvaćena je tvrdnja o najmanje 83.145 stradalnika koji su personalizovani. To je veliki korak, ali to nije kraj. Osnovni problem kad je reč o brojevima leži u nedostatku metodologije istraživanja. Da pojasnim prostim rečima: da li zarobljenika sa Kozare koji je ubijen na putu ka Jasenovcu treba ubrojiti u jasenovačke stradalnike ili ne?

Šarlatani nanose štetu

Neverovatno zvuči, ali i srpska strana je podeljena kada je reč o broju žrtava. Teško da bi se tako nešto moglo dogoditi nekim drugim stradalničkim narodima. Slažete li se?

– Nema mnogo školovanih istoričara koji su barem desetak godina proučavali istoriju Nezavisne Države Hrvatske, što je prvi uslov za bilo kakvu ozbiljnu raspravu o tom pitanju. To je pitanje za ekipu stručnjaka, od statističara do istoričara. Po jednim uslovom: da bude političke volje za takav projekat. A dotle ćemo se sporiti mi koji znamo mnogo više od običnog sveta koji „zna“ sve istine o Jasenovcu. To su amateri i šarlatani koji nanose štetu, a nikako istinu. Nažalost, mnogo ih je više od istoričara koji su se posvetili Jasenovcu a mediji su im naklonjeniji jer im treba nešto senzacionalno.

Upravo vas optužuju da predvodite onaj deo stručne javnosti koja negira da je tamo ubijeno oko 700.000 ljudi?

– Ustaše nisu vodile logorsku administraciju kao što su to činili njihovi mentori i saveznici Nemci što upućuje na nekoliko zaključaka. Danas nema volje da se pravi naučno utemeljena procena broja zatočenika jer je protok vremena učinio svoje. Bila je prilika i 1964. godine kada je bilo popisivanje ratnih žrtava, ali nije iskorišćena iz više razloga, prvenstveno ideoloških. Nijedna tvrdnja o stotinama hiljada stradalnika nema validnih dokaza. Ako bismo na ovom mestu pomenuli Jevreje onda bismo istakli da je njihova procena o šest miliona stradalnika potvrđena sa 4.500.000 imena! Kada je reč o broju stradalnika u Jasenovcu postoje brojne procene i sve se kreću u rasponu od 30.000 do 1.600.000 ubijenih.

Koje su procene najbliže istini?

– Ozbiljnija procena će doći posle radikalne revizije partizanske istorije koja će ukazati i na njihove zločine. Mene ne zanimaju paušalne procene ni brojevi, zanimaju me druge stvari. Prvo želim da pitam kritičare koliko koriste logiku u svojim tvrdnjama. Ako je Srba u NDH 1941. godine bilo između 1.848.000, što su hrvatske procene i 2.200.000, što je procena Sinoda Srpske pravoslavne crkve, a u Jasenovcu stradalo 700.000, koliko je Srba popisano 1948. godine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?

Napadi sitnih duša

Zbog toga ste zaratili sa brojnim istoričarima i javnim ličnostima. Ali, bome, ne ostaje im nimalo dužni. Zar nije posao istoričara da se bave isključivo naukom, a da svađe ostave drugima?

– Želeo bih da imam sagovornike koji su pročitali barem trećinu onoga što sam ja pročitao, a to radim više od tri decenije i iskazujem na razne načina. Da li su, na primer, sporne moje knjige „Zločin je počeo ranije“, „Golgota Srpske pravoslavne crkve 1941-1945“, „Memorandumi Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve 1941-1942. godine nemačkim vojno-upravnim komandantima Srbije“… Šta mogu moji oponenti, a među njima su glasni stomatolozi, da navedu? Da citiraju nekoga kome je naučno interesovanje istorija 19. veka, da se pozovu na jednog antropologa koji je juče jedno govorio, a danas sasvim drugačije. Ili da kažu kako je Vatikan sakrio istinu o Jasenovcu?

Među „krivcima“ za reviziju istorije navodi se i vladika Jovan (Ćulibrk), ispred Odbora za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora SPC, mada je reč o nesumnjivo jednom od najboljih poznavalaca ove teme. Šta je, po vama, pozadina tih napada?

– Muzej žrtava genocida je prvenstveno naučno-istraživačka ustanova sa svojim projektima i zadacima, jedinstvena je na ovim evropskim prostorima, sarađuje sa srodnim ustanovama od Njujorka do Moskve i Jerusalima. Želite li da vidite koliko smo dobili molbi sa raznih strana sveta za pomoć u informacijama o stradanju, a da su ih na nas uputili iz Jad Vašema? Uostalom, episkop pakračko-slavonski Jovan je magistrirao u Jerusalimu i objavio zapaženu knjigu o istoriografiji o Holokaustu. Hajde da uporedimo naslove o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i genocidu uopšte u njegovoj biblioteci sa bibliotekom, na primer, Filozofskog fakulteta u Beogradu! Napad na Muzej i episkopa Jovana su haranga koja je inicirana na nekim drugim mestima, a sprovode je ovdašnje sitne duše, čak i za sitne pare. Ove reči zasnivam na tvrdnji da nijedan od napadača nije kročio u Muzej žrtava genocida, nije pročitao bar dva naslova o Jasenovcu…

Širenje kulture sećanja

Na koji način Muzej genocida planira da obeleži 80 godina od osnivanja logora Jasenovac?

– Muzej žrtava genocida i Odbor za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve godinama sarađuju u raznim formama na širenju kulture sećanja upravo na mestu najvećeg stradanja Srba. Ove godine ćemo biti u Jasenovcu, u manastiru Svetog Jovana i tamo predstaviti naša nova izdanja u kojima je osnovna tema stradanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Nadam se da će Muzej pronaći odgovarajuću televizijsku kuću koja će pristati da prikaže našu dokumentarnu seriju o Jasenovcu kakva do sada nije viđena.

Spisak stradalnika

Ta rasprava je započela pre nekoliko godina kada su istoričari u Spomen-kompleksu Jasenovac počeli da evidentiraju imena žrtava. Koliko je to bila „revizionistička igra“?

– Revizionizam u istorijskoj nauci je normalan proces koji se zasniva na novim tumačenjima zasnovanih na nepoznatim istorijskim izvorima. Danas se taj pojam koristi više u političkom govoru, a gde ima sasvim drugačije značenje. Uostalom, zar revizija nije potrebna u pravljenju spiskova žrtava na osnovu relevantnih izvora. Na kraju, da li neki od ovdašnjih sveznalica može da navede makar jedno ime stradalnika a kojeg nema u bazama podataka Muzeja žrtava genocida!

Šta je u tom smislu, posao Muzeja genocida?

– Muzej obavlja svoje programske obaveze, imamo dobro izdavaštvo, produkciju dugometražnih dokumentarnih filmova, imamo širok krug spoljnih saradnika. Nemamo nikakve saradnje sa bezbednosnim službama u Srbiji za koje znamo da imaju fondove arhivske građe bitne za razjašnjenja određenih istorijskih zbivanja.

Zbornik svedočenja

Nedavno ste objavili vredan zbornik „Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica“ koji su izjave davali neposredno pošto su pušteni i transportovani u Srbiju, 1942. godine?

– U planu Muzeja je još pet-šest naslova koji će donositi arhivsku građu manje-više nekorišćenu, a tiče se velikih stradanja. Jedan od projekata koji smo započeli odnosiće se na sudbinu dece u Drugom svetskom ratu, obavljena su istraživanja u Arhivu Crvenog krsta u Ženevi, Ministarstvu inostranih poslova Nemačke u Berlinu, ali nismo dobili građu u Beogradu za koju znamo da postoji, a pripada vladi Milana Nedića. Zbornik izjava jasenovačkih zatočenika nudi sasvim drugačiju sliku o tom logoru, a toga će biti i u narednim zbornicima. Smatramo da će oni uticati na promenu određenih dosadašnjih saznanja. Pa neka nas onda optuže za revizionizam!