Prvi ljudi koji su se doselili u Evropu doživeli su klimatske promene koje su verovatno bile razlog njihovog nestanka.
Preci modernih ljudi već su živeli na italijanskom i pirinejskom poluostrvu pre 1,2 do 1,4 miliona godina, što mogu potvrditi ostaci pronađeni u arheološkom nalazištu Atapuerca, na severu Španije. Ali njihovim mogućim naslednicima, Homo antecesoru, takođe pronađenom na nalazištu u blizini grada Burgosa, trebalo je gotovo pola miliona godina da se pojave. Postavlja se pitanje: šta se dogodilo između?
Danas je paleoklimatsko istraživanje otkrilo ekstremnu hladnoću koja je verovatno promenila klimu i okolinu pre svih tih godina. Bilo je toliko ozbiljno da je možda ono uzrokovalo nestanak ljudske vrste s evropskog tla.
Klima Pirenejskog poluosrtva, kada su stigli preci modernog čoveka, bila je sredozemna.
„Više mediteranski nego sada“, pojašnjava Huan Luis Arsuaga, direktor lokacije Atapuerca.
Ti hominini još nisu poznavali vatru, niti su ovladali tehnologijom obrade životinjske kože za borbu protiv hladnoće. Takođe se veruje da ravnoteža masti u telima ovih ranih doseljenika takođe nije bila najprikladnija za hladnu klimu. Stoga su sigurno imali teška vremena kada je, pre 1,1 milion godina, nastupilo novo ledeno doba, ono koje je potpuno prekrilo Britaniju, Lamanš i gotovo celu Evropu ledom. Kao što će se kasnije dogoditi s neandertalcima (i s nama sapiensima), južna je Evropa morala biti poslednje utočište. No, prema studiji koja je sada objavljena u časopisu Science, ta je glacijacija imala tako ekstreman vrhunac hladnoće da je promenila klimu i okolinu u okolnim područjima. Prema autorima članka, hladnoća je trebalo da uništi te prve Evropljane.
Tragovi u ovoj priči o istrebljenju klime počinju u reci Tagus i završavaju na dnu okeana. Oko 120 milja od obale Portugala, jugozapadno od Lisabona, nalazi se lokacija poznata naučnicima kao U1385. Iz morskog dna izvađeno je nekoliko jezgri sedimenta koji su ispisali klimatsku istoriju zadnjih 2,5 miliona godina.
U njegovim različitim slojevima nalaze se fosili foraminifera, morskih organizama s oklopom, koji su ključni za proučavanje prošlosti. Sastav ovih školjki može objasniti kakva je bila voda kad su nastale. Na primer, poslužili su da pokažu kako je asteroid ili meteorit koji je davno izbrisao dinosaure zakiselio more. U ovoj nedavnoj publikaciji, istraživači otkrivaju da su, tokom ove glacijacije, vode Atlantika usporile, s padom u takozvanoj atlantskoj meridionalnoj preokretnoj cirkulaciji (AMOC) skupu struja koje menjaju klimu severne hemisfere.
Najočitija posledica ovog usporavanja okeana, zbog doprinosa arktičke slatke vode i napredovanja leda, bio je pad temperature mora. Koliko je tačno palo detaljno je opisala Džoan Grimalt, istraživačica na Institutu za dijagnostiku okoline i studije vode (IDAEA-CSIC) i koautorka rada u Scienceu.
“Prosečna temperatura vode na ovoj geografskoj širini je 19 stepeni celzijusa u naše vreme. Tokom tog događaja spustila se na 5 ili 6 stepeni, dok je u drugim glacijacijama padala na 10 stepeni. Ne postoji način za merenje unutrašnje temperature. Ali, iako to nije matematički, uopšteno, pad od jednog stepena na moru odgovara padu od tri stepena na kopnu. Iz vruće mediteranske klime, s Pirinejskog poluostrva, otišli smo u jednu poput one u Sibiru. A to se, uz ekstremnu hladnoću, prevodi u manju dostupnost voća i životinja za prehranu”, ispričala je Grimalt.
U jezgrima tog morskog dna nalazi se i pelud kopnenih biljaka. Ovo potvrđuje ono što je Grimalt rekla. Prva autorka studije je Vasiliki Margari sa Univerziteta u Londonu.
Margari je stručnjak za palinologiju, deo botanike posvećen proučavanju peludi i spora. Ona objašnjava kako je pelud tamo dospeo: reka Tejo, a ne vetar, odnela ih je u more. Iz analize ove peludi Margari zaključuje da se vegetacija radikalno promenila: glacijacija, koja je trajala hiljadama godina, uzrokovala je propadanje drveća i napredak stepskih biljaka. Prisutnost stepske peludi na morskom dnu povećana je za 45%.
„Tokom ekstremne hladnoće pre 1,1 milion godina, (došlo je) do velike ekspanzije stepskih biljaka; umereno drveće i vrištine gotovo su nestali,” objašnjava Margari. Ovaj ekstremni događaj trajao je 4.000 godina.
Ranije nije bilo moguće povezati ovo klimatsko zahlađenje sa sudbinom prvih doseljenika Evrope. Ovo je sada konačno učinjeno uz pomoć superkompjutera.
„Kako bismo kvantifikovali uticaj (hladnoće) na ljudsko zanimanje, pokrenuli smo sveobuhvatan klimatski model i (ispitali) model ljudskog staništa u našem superkompjuteru Aleph. Rezultati ovih kompjuterskih eksperimenata su jasni: prvi ljudi u Evropi nisu mogli preživeti ovu ekstremnu glacijaciju i s njom povezan veliki pad neto primarne produktivnosti i vegetacije“, navodi Axel Timmermann, istraživač na Nacionalnom univerzitetu u Pusanu (Južna Koreja) i koautor studije.
Rezultati ovog rada odgovarali bi nepostojanju ljudskih ostataka ili kamenih alata u Evropi stotinama hiljada godina nakon tog razdoblja klimatskih promena. Teza je da je, samo dugo vremena kasnije, Homo antecessor pronađen u Atapuerci bio deo novog talasa ljudskih predaka koji su ponovo kolonizovali Evropu. Već su vladali vatrom i znali su da iskoriste životinjsku kožu. Kako su bili bolje prilagođeni hladnoći, mogli su i da prežive.
Međutim, Huan Luis Arsuaga, jedan od najupućenijih paleoantropologa kada je u pitanju ovaj deo ljudske evolucije, dovodi u pitanje glavne zaključke ovog rada.
“Pomorski dokazi su od velike važnosti, ali su potrebni zemaljski zapisi. Arktičku floru i faunu nismo videli sve do poslednjeg ledenog doba (koje je započelo pre otprilike 110 000 godina i završilo pre otprilike 10 000 godina). Pirenejsko poluostrvo nikada se nije smrzavalo. Činjenica da nema zapisa o ljudskim fosilima i njihovom kamenom posuđu u razdoblju između prvih poznatih doseljenika Iberije i Homo antecessora ne znači nužno da niko nije živeo u Evropi u tom međurazdoblju. Moguće je da samo još nismo pronašli dokaze o njihovoj prisutnosti“, kazao je Arsua.
Dakle, šta se dogodilo u tom razdoblju nakon ekstremne hladnoće?
„Ne znamo“, priznaje Arsuaga.
