Srbin optužen za ratne zločine (3): Sve radio po zakonu

Zoran Tadić, Srbin iz Australije, za koga hrvatska i australijska štampa tvrde da je najodgovorniji za ubistvo 40 ljudi u Škabrnji, krajem 1991. godine, odgovarajući na optužbe navodi da je dužnost načelnika bezbednosti Štaba TO obavljao po zakonu, bez da ga je zanimalo ko je Srbin, a ko Hrvat. On je u ekskluzivnom razgovoru za „Vesti“ objasnio da je najviše energije trošio obilazeći mešovita ili etnički čisto hrvatska sela koja su tadašnjim razgraničenjem ostala na srpskoj strani.

Kaže da su Hrvati bili opravdano uplašeni za svoju sudbinu, jer su često bili na meti provokacija.

– Verujte, to je bilo na desetine razgovora kako bih ubedio te ljude da ne napuštaju svoje domove. Ili sam, ili sa rukovodstvom opštine bukvalno sam svaki dan posećivao neko drugo selo. Predstavnici Benkovca, a i ja lično, svojim imenom i autoritetom smo garantovali da im se ništa neće dogoditi. Na stotine je Hrvata koji o tome mogu da posvedoče – kaže Tadić.

Zbog tog poteza, priznaje, najviše negativnih reakcija bilo je od dela Srba koji su želeli etnički čistu teritoriju.

– Na sreću, njih je bilo veoma malo, ali kao i u svakom ratu uvek se nađe i nekoliko budala i psihopata. Međutim, nisam se plašio ni reakcije tih Srba ili eventualne reakcije radikalnijih Hrvata. Sećam se da sam jednom otišao u Guzića varoš. To je čisto hrvatsko selo i kada sam rekao gde idem, u Komandi su mi rekli da nisam normalan, da se živ neću vratiti. Međutim, pokazalo se da su ljudi u tom selu normalni, a da sam im ovim gestom pokazao da im verujem. Posle nekoliko dana selo je posetilo i rukovodstvo Benkovca i tako su splasnule tenzije, što mi je i bio cilj.

Hrvatski mediji ipak tvrde drugačije i navode da se Tadić, u svojoj bahatosti, nasilno uselio u kuću Hrvatice Mande Blažević.

– Zgrožen sam koliko je to ordinarna laž. Pa ta žena me je, zato što sam joj spasao život, više puta pozdravljala preko ženinih rođaka koji žive u Hrvatskoj. Tačno je da, kada sam se oženio, prešao sa suprugom da živim u njenu kuću, ali ona je takođe tu živela i bukvalno je to bilo po njenoj molbi, jer je bila uplašena za svoj život. Ona je odbijala, ali ja sam joj uredno plaćao kiriju, a kod nje sam bio ukupno dva meseca. Kada je razmenila kuću s nekim Srbinom iz Biograda, istog dana sam se i ja iselio. Sve to može da potvrdi i ona ukoliko je živa, ili njen suprug Petar ili sinovi. Nemoguće je da se ti događaji tako lako zaborave – ogorčeno kaže Tadić.

On dodaje da je ova nesrećna žena 13. januara 1992. godine umalo nastradala, a da je spasena sigurne smrti upravo zahvaljujući njemu i vojnim policajcima koji su bili pod njegovom komandom.

– Njena kuća je bila na dobroj lokaciji u centru Benkovca, pa je od početka bila na meti lokalnih „bosova“. Mesecima je dobijala pretnje da se iseli. Ti ljudi su iskoristili period dok sam bio na odmoru u Loznici da joj upadnu u kuću i kidnapuju. Strpali su je u kola i odvezli u pravcu Biograda gde su joj naredili da uđe u minsko polje. Na sreću, ljudi koje sam zadužio da me menjaju su odmah saznali za događaj i kao na filmu započeli potragu. Bukvalno su je našli kako drhti u minskom polju! Jedan od tih vojnika je, rizikujući svoj život, ušao u minsko polje i izvukao je. To je prava istina, a takvih priča je bilo bezbroj – ističe Tadić.

Izbeglice kao dobrovoljci

Zoran Tadić tvrdi da su okosnicu dobrovoljaca u Benkovcu činili Srbi izbegli iz Zadra, a da je mnogo bilo onih iz Srbije.

– Došlo je nas nekoliko iz Loznice, jedan momak iz Bosne i nekoliko Beograđana. Te iz prestonice sam sve do jednog oterao, jer su se pokazali kao loši ljudi. Upravo jedan od njih me sada „pljuje“ na Fejsbuku. Kada sam preuzeo mesto načelnika bezbednosti svima sam doslovce rekao: „Ne zanima me da li ćete nositi petokraku ili kokardu, ali ne želim nikakve stranačke podele.“ U to vreme mnogi od dobrovoljaca su bili za Vojsilava Šešelja, ali bilo ih je mnogo i za Vuka Draškovića. Znao sam kakvo zlo bi te stranačke podele proizvele na terenu – objašnjava Tadić.

Novinarska laž u Australiji

Prema pisanju “ The Australian“, dokaz da je Tadić „dokazani i već osuđivani zločinac“ našli su u navodnoj presudi iz 2005. godine kada je „divljao na putu“. Dnevnik je naveo kako je, samo zato što se jedna žena sporo kretala na semaforu, toliko iznervirao da ju je sustigao, izvukao iz automobila i bacio na asfalt, zbog čega je i osuđen.

– I to je ortodoksna laž. Tačno je da sam prvobitno bio uslovno kažnjen zbog tog incidenta koji se sasvim drugačije odvijao nego što to stoji u medijima. Uostalom, presuda po zahtevu za odštetu Viši sud je odbio. U Sidneju i dalje radi advokat Stevan Stojanović, koji me je zastupao. Zar je bilo teško pozvati ga i proveriti šta je istina – pita se Tadić.

Sutra – Srbin optužen za ratne zločine (4): Spasavao civile iz ratne zone