Srbija ima još nobelovaca

Profesor dr Robert Hodel, direktor Instituta za slavistiku na Univerzitetu u Hamburgu, nemački slavista poreklom iz Švajcarske godinama prevodi dela srpske književnosti i promoviše je u svetu.

Studirao je u Bernu, Sankt Peterburgu, Moskvi i Novom Sadu. Objavio je više naučnih radova o srpskoj i jugoslovenskoj književnosti, sa posebnim akcentom na pisce Momčila Anastasijevića, Ivu Andrića i Dragoslava Mihailovića. Za njegovo veliko angažovanje pre dve godine ukazom Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, dodeljeni su mu zlatna medalja i povelja. I posle dodele medalje profesor Hodel je nastavio da prevodi dela srpskih pisaca, a za „Vesti“ ka že da naša zemlja osim Andri ća ima još pisaca koji su zaslužili Nobelovu nagradu za književnost. Za naš list govori šta trenutno prevodi, o studentskim danima u Novom Sadu, posetama Srbiji gde je član planinarskog društva, koja srpska jela najviše voli i koju pesmu naručuje u kafani.

Pre dve godine, kada su vam u Ambasadi Srbije u Berlinu uručene medalja i povelja, najavili ste prevod pripovedaka Bore Stankovića i rekli da vas muči njegova rečenica, ali i da istovremeno uživate. Sada ste to završili, kako ste zadovoljni prevodom?

– Zaista sam dugo prerađivao i stilski popravljao prevod Stankovićevih pripovedaka, ali nikada nisam prestao da uživam u njihovoj emocionalnoj snazi i psihološkoj ubedljivosti. Proletos su izašle u „Leipziger Literaturverlag“ pod naslovom „Erzählungen vom Balkan“.

Predstavio sam ih u aprilu na Sajmu knjiga u Lajpcigu, a krajem juna i u Ambasadi Srbije u Berlinu, u zajedničkom nastupu sa beogradskim kolegama Minom Đurić i Boškom Suvajdžićem.

Stanković jeste fenomenalan pisac, nije slučajno da studenti Beogradskog univerziteta najčešće pišu diplomske radove o njemu i da je serija „Nečista krv: greh predaka“ 2021. privlačila i 2,4 miliona gledalaca.

Osnovna ljudska osećanja – ljubav, žalost, zanos – o kojima Stanković najviše piše, izgleda, ne menjaju se u toku vekova, tako da je Stanković ostao i ostaće aktuelan pisac.

Koliko dela srpskih pisaca ste do sada preveli?

– Do sada su izašle četiri knjige, osim Stankovića tu su: „Hundert Gramm Seele/Deset deka duše“ (dvojezič na antologija srpskih pesnika rođenih 1940-1960), Momčilo Nastasijević: „Sind Flügel wohl…“ (pesme: isto u oba jezika, pripovetka „Zapis o darovima moje rođake Marije“ i esej „Za maternju melodiju“) i Dragoslav Mihailović: „Wie ein Fleck zurückblieb“ (pripovetke). Prevodima Nastasijevića, Mihailović a i Stankovića sam dodao opširan uvod u život i stvaralaš tvo tih pisaca, tako da čitalac može da se upozna sa istorijskim kontekstom radnji dela i autora. U slučaju Mihailovića biografija je izašla i u raširenom obimu na srpskom pod naslovom „Reči od mramora“. Uskoro će izaći i srpsko izdanje Stanković eve biografije, isto u izdavačkoj kući Laguna. Život ovih pisaca nije samo život pojedinačnih ljudi, već i život čitave zemlje.

Povodom izdanja „Wie ein Fleck zurückblieb“ Peter Handke je napisao: „Pomogao mi je, na bolan način (v. Goli otok), da nešto od balkanske istorije bolje sagledam iznutra… Ispred biografije Dragoslava Mihailović a, silne, uvek iznova opasne po život, neko od nas može da bude jedino u senci. A onda napuštanje (predaja) jugoslovenske ideje uz mirne, uverljive razloge, bez nacionalizma: tako nešto još nikada nisam čitao. Suveren autor, a istovremeno, čak i u starosti, još uvek poput deteta, pun radosti i bola, kao što se tako izraženo može pronaći (u Evropi) skoro samo na Balkanu.“

Vaše mišljenje je da svet nije dovoljno upoznao srpsku književnost i da ona vredi mnogo više nego što se o njoj zna u mnogim zemljama?

– Ubeđen sam da postoji ogroman potencijal srpske književnosti koji u inostranstvu nije još iskorišćen. To se naravno tiče i drugih književnosti u regionu. Od 90-ih se interes za Balkan koncentrisao pre svega na autore koji su uglavnom osvetljavali ratne događaje. Sada je, čini mi se, sazrelo vreme da se čitaju i knjige koje nisu neposredno obeležene političkim ubeđenjima i koje su time na neku ruku i reprezentativnije za ove zemlje. Ako mi želimo zajedničku Evropu, svakako treba negovati i „manje“ jezike i kulture. Ako želimo da se nemački autori čitaju u Srbiji ili Albaniji, treba i prevesti srpske i albanske autore na nemački.

Ivo Andrić je jedini naš nobelovac, da li smatrate da još neko od srpskih pisaca zaslužuje da dobije Nobelovu nagradu za književnost ili da bar bude u najužem krugu kandidata?

– Poznato je da je Jugoslavija predložila pored Andrića i Miroslava Krležu, što je svakako opravdano. Što se tiče te generacije sigurno bi i Miloš Crnjanski zaslužio tu nagradu (barem što se tiče kvaliteta njegove književnosti) i kasnije, Meša Selimović, pa i Dragoslav Mihailović, po mom mišljenju.

A u najnovije vreme pre bih mislio (iz čitavog regiona) na Miljenka Jergovića, pa možda i Gorana Petrovića.

Spremate li se da prevodite neka nova dela srpskih pisaca?

– Sada prevodim Rastka Petrović a, njegov kratki roman „ljudi govore“, izbor njegovih pesama, odlomke iz romana „Dan šesti“ u kojima on priča o svom povlačenju preko Albanije, kao sedamnaestoipogodišnji đak, zimi 1915. godine, i odlomke iz putopisa „Afrika“.

Kako vidite, opet sam izabrao „teškog“ pisca i opet, kao i pre, savetujem se sa stručnjacima književnosti iz Srbije.

Šta vašim studentima prvo preporučite da pročitaju kada je reč o srpskim piscima?

– U okviru Južne slavistike čitamo i klasiku (B. Stankovića, I. Andrića, M. Krležu, M. Crnjanskog, M. Selimovića) i savremene autore (D. Mihailović a, D. Ugrešić, M. Jergovića, S. Mehmedinovića, M. Pantića i dr). Studenti, ako su poreklom iz regiona, rado čitaju i pisce susednih zemalja, tu nema dileme, samo je ponekad proces učenja ćirilice malo duži.

Slave, svadbe, maraton

Kada ste 2021. u Ambasadi Srbije u Berlinu primili medalju i povelju koju vam je dodelio predsednik Vučić rekli ste da vam je Srbija na neki način druga domovina. Od kada imate takva osećanja za našu zemlju?

– Počela je ta veza u studentskim danima kad sam 1988-89. studirao u Novom Sadu. Upoznao sam tada izuzetno lepo društvo, prvi put sam posetio Dragoslava Mihailovića u Beogradu i postao sam član Planinarskog društva Železničar, sa kojim sam obilazio nekoliko planina Jugoslavije. Još uvek, kad idem na naučne skupove u Beograd, ostanem za vikend da bih mogao sa planinarima da se penjem na Maljen, Rudnik, Kablar…, ponekad putujemo i u Crnu Goru ili Bosnu. Volim planine.

Za vreme korone sam bio sa ženom na Triglavu, a u martu ove godine na krševitim brdima Krka.

Kako ste se zainteresovali za slavistiku i šta vas je privuklo da je studirate? Posle Rusije obreli ste se i u Novom Sadu. Kako se to desilo i kakvi su bili vaši prvi utisci o Srbiji?

– Učio sam ruski kao student etnologije zato što je Bernski univerzitet imao istraživački projekat na Aralskom jezeru. A kad je pukao skandal oko isušenja jezera i putovanje na Istok bilo zabranjeno prebacio sam se na slavistiku da bih usavršavao ruski. A kako je naš bernski profesor J. P. Loher bio pravi slavista, on je gurao studente da uče tri slovenska jezika. Tako sam učio i češki i „srpskohrvatski“, a u vezi sa radom o Crnjanskom, koji je rođen u Panonskoj nizini, odlučio sam se za Novi Sad kao mesto boravka za južnoslovenske studije.

Da li ste u to vreme već znali srpski ili ste ga tek kasnije naučili?

– Počeo sam da učim „srpskohrvatski“ na fakultetu, a vrlo slabo sam ga znao kad sam došao u Novi Sad. Zbog znanja drugih slovenskih jezika relativno brzo sam napredovao, a pre svega zahvaljujući druženju u studentskom domu i velikom gostoljublju zemlje. Bio sam na žurkama, slavama, svadbama, čak i na Fruškogorskom maratonu.

Pobrkao srpski i ruski

Po čemu pamtite boravke u Srbiji, a da to nije vezano za stručne teme, boravak na fakultetima i institutima?

– Najviše po lepom druženju i po lepoti prirode. Neretko dolaze prijatelji u posete ovamo. Jednom, kad sam još živeo u Bernu, pozvao sam članove Planinarskog društva Železničar u Švajcarsku. Došao je čitav autobus. U Bernu, međutim, došlo je do komičnog nesporazuma. U centru grada sam vozaču autobusa umesto „desno“, rekao ruski „napravo“ (valjda zbog nervoze), a vozač je naravno išao pravo. Kad je trebalo platiti kaznu ja sam posle dugog argumentovanja uspeo da ubedim policajca da sam pobrkao srpski i ruski.

„Vranjanka“ i „Ajde Jano“

Jesu li vas kolege, kao što je to običaj u Srbiji, vodile u kafane?

– Razume se, prvo vreme u Skadarliju, a sada više u Kolarac, Vuk ili Proleće u centru grada ili na Stari šlep na obali Dunava. Ali otkad su značajno skočile cene, sve više se nađemo i privatno, po kućama. U tim prilikama se neretko i peva, uz gitare ili harmonike.

Imate li neku omiljenu pesmu koju naručujete u kafani?

– Volim, recimo, „Vranjanku“ ili „Kad ja pođoh na Bembašu…“. Ovde u horu pevamo po mom predlogu i „Ajde Jano“ i „Što mi je milo“.

Pamtimo gostoljublje

Da li su i članovi vaše porodice bili u Srbiji, kakve utiske oni nose?

– Još dok sam studirao u Srbiji došla je da me poseti supruga Pia (tada još buduća). Zajedno sa jednim kaluđerom iz Novog Sada smo onda obilazili manastire od Pakraca do Cetinja. Bilo je vrlo interesantno. I supruga je ispočetka bila dirnuta velikim gostoprimstvom ljudi. Išli smo i na Frušku goru i u Prnjavor, u blizini Banjaluke, kod mog drugara iz studentskog doma. Mogu da kažem da smo supruga i ja u kontaktu sa tim krajevima bolje saznali u kojoj meri je gostoljublje važan deo života. Supruga Pia je naslikala i portret Dragoslava Mihailovića.