Slobodan Vladušić o romanu “Omama”: Čudesni Crnjanski

Novi roman Slobodana Vladušića, istorijski triler „Omama“, bio je tema razgovora s piscem u kafeteriji Bukmarker, u knjižari Delfi SKC u Beogradu.

Roman „Omama“, delo zasnovano na proučavanju građe o životu i stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, ali su sam zaplet i glavni junak i pripovedač Miloš Verulović plod piščeve mašte, naš sagovornik je napisao nakon romana „Forward“, „Mi, izbrisani“ i „Veliki juriš“.

Reč je o istorijskom trileru, u kojem se pored ostalih kao jedan od glavnih junaka pojavljuje Miloš Crnjanski. Prema rečima recenzenta ovog romana, Dejana Stojiljkovića, ovo je Vladušićevo najzrelije i najambicionije delo.

– „Omama“ je istorijski triler koji započinje nestankom čoveka pod imenom Milutin Topalović u Berlinu, 1928. godine. Svi službenici poslanstva Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca ostaju ravnodušni pred tim događajem osim jednog. To je ataše za kulturu poslanstva, Miloš Crnjanski. Njega u potrazi za nestalim sunarodnikom prati Miloš Verulović, vojni savetnik, koji je u Prvom svetskom ratu služio 7. puku Dunavske divizije sa kojim se popeo na Kajmakčalan. Tako počinje ovaj roman. Iako posebna i samosvojna knjiga, Omama je ipak deo mog dosadašnjeg opusa.

U čemu je sličnost vremena u kojem je situirana radnja Vašeg romana sa ovim vremenom?

– Danas imate analitičare koji kažu da doba u kome živimo najviše liči na doba pre Prvog svetskog rata. Ja mislim da ti analitičari greše. Naše doba je sličnije vremenu pre Drugog svetskog rata u kome se dogodio Holokaust i ustaški genocid nad Srbima. Isto tako, postojao je nacistički plan Ost koji je, da se izrazim današnjim rečnikom, predviđao depopulaciju osvojenih oblasti Sovjetskog Saveza, odnosno čišćenje životnog prostora za arijevce, sistemskim istrebljivanjem sovjetskog stanovništva. U čemu je sličnost tog vremena sa našim vremenom? U tome što danas imamo tzv. zeleni rasizam koji stvara utisak da planeta samo što nije doživela kolaps i da je jedino rešenje u depopulaciji, odnosno smanjivanju broja stanovnika. Ja sam „Omamu“ smestio u 1928. godinu, u Berlin, tada najveći evropski grad.

Šta je bilo presudno da se okrenete upravo ka Crnjanskom kao junaku?

– Crnjanski odavno za mene nije predmet istraživanja ili samo omiljeni pisac; on je postao moj prijatelj u prošlosti. Volim tu sintagmu na koju sam naišao upravo u njegovom romanu „Kod Hiperborejaca“. Prijatelj u prošlosti Crnjanskog je tamo Mikelanđelo. Presudna stvar je dakle, prijateljstvo. Biti prijatelj sa nekim, pa tako i sa Crnjanskim, uključuje čitav splet osećanja: poštovanje, ljubav, poverenje, spremnost za praštanje, spremnost na žrtvovanje. Biti prijatelj sa nekim znači osetiti da između nas i te osobe postoji neka bliskost, podudaranje, sličan kodeks vrednosti u koje verujemo, sličan pogled na svet. Naglašavam sličan, a ne identičan. Biti prijatelj sa Crnjanskim ne znači dakle, biti njegov obožavatelj, zaslepljen njegovom pojavom u meri u kojoj pored njega vi gotovo da ne postojite. Biti prijatelj sa Crnjanskim ne znači biti njegov advokat, koji smatra da je Crnjanski uvek napadnut i da ga uvek od nekog treba braniti… Potreban je neki trenutak u kome sami postajete svesni da vam je jedan čovek prijatelj, možda zato što je bio tu, pored vas, onda kada nikog drugog nije bilo. Taj trenutak je za mene bio april 1999. godine, kada sam bio regrutovan, i kada sam sedeo kući sa uniformom, čekajući da me pozovu ili pošalju negde. Razmišljao sam tada o ulozi izvesnog Bore Ćosića u NATO bombardovanju, koji je iz svoje berlinske rezidencije savetovao Atlantski pakt da izvede kopneni napad na moju zemlju. Mislio sam, ako se to zaista desi, da za nekoliko meseci možda neću više biti živ. Tada sam se setio Crnjanskog i njegove knjige „Kod Hiperborejaca“, koju sam, razume se, ranije već čitao. Rekao sam sebi, ovo je poslednja knjiga koju ćeš pročitati u životu. Posle takvog iskustva, Crnjanski više nije mogao da za mene bude samo jedan od pisaca koje sam čitao ili koje volim. I sada već znam, kada jednom budem osetio da više nisam ni za šta, uzeću „Hiperborejce“ i čitaću ih dok budem mogao da čitam.

Šta Crnjanskog izdvaja od drugih pisaca?

– Izdvaja ga mnogo stvari, a jedna od njih je i čudesan osećaj za jezik. I to je zaista nešto neverovatno i jedinstveno. Svako ko voli Crnjanskog zapazio je njegov karakterističan stil, zareze, inverzije. Sve se to može lingvistički opisati, ali to zapravo nije ni važno – važan je utisak koji taj jezik proizvodi. Iako je Crnjanski svesno odlučio da piše tako kao što je pisao, vi nigde u njegovom jeziku ne osećate tu odluku, niti konstrukciju. Osećate, međutim gipkost njegove rečenice, njenu senovitost, nežnu zaobljenost; nema oštrih ivica, nema grča, rečenica prosto klizi pred vama kao da je čujete u nekom snu. Jedan nemački pisac je za ruski jezik kazao da je to jezik bez kostiju, a meni se čini da se to može reći i za jezik Miloša Crnjanskog. I kada čitate Crnjanskog, vi imate osećaj da jezik nije samo sredstvo komunikacije i prosto morate da pomislite da je velika sreće što srpska književnost ima jednog takvog pisca.

Kažete da bez Crnjanskog mi uopšte ne bismo mogli da osetimo kakvim moćnim jezikom govorimo.

– Lično iskustvo: možda baš zato što sam slušao pisca kako čita završetak druge knjige „Seoba“ i što sam i sam čitao, glasno, za sebe, početak ovog romana ili zato što imam u svesti stihove „Stražilova“, ja stvarno ne želim da srpski jezik nazivam nekim bfmk-jezikom ili wtf-jezikom, ili da se krijem iza prisvojne zamenice prvog lica množine – neutralno naš jezik – stideći se ili se plašeći da ga nazovem onako kako se zove: srpski jezik. Crnjanski mi je dakle, pokazao kakvim jezikom govorim, kako može da zvuči srpski jezik, kakav se ritam i melodija kriju u njemu i kakva se blaga nalaze u njegovim vremenskim dubinama. I sve bismo to možda zaboravili, da nije bilo Crnjanskog. Primera radi, kada se u Drugoj knjizi „Seoba“ začuje reč toržestveno u jednom kolopletu poznatih reči, onda recimo, meni, kada sam je prvi put čuo, uopšte nije bilo važno šta ta reč zapravo znači. Naprotiv, ta reč je u mojoj svesti postala neki čudesan događaj koji ne bi mogla da proizvede ni jedna druga reč, a posebno ne reč svečano, koja je nominalni sinonim za reč toržestveno u savremenom srpskom jeziku. Znate, da sam tu reč pronašao u nekom rečniku, možda bi mi se dopala, ali bih verovatno zaboravio na nju. Međutim, kada vas ona dočeka u Drugoj knjizi Seoba, ona postaje reč-san ili reč-molitva, koju možete da nekada izgovorite tiho, samo za sebe, i da osetite da se nešto dogodilo u svetu. I to sve zahvaljući Crnjanskom. Koji vam je tu reč poklonio, onako, nesebično, prijateljski. Eto, to je samo jedan primer: da ne govorimo o reči lament ili toponimima kao što su Jan Majen i Srem, koji kod Crnjanskog počinju da zvuče drugačije nego u rečnicima ili na geografskim kartama. To je lepota vrhunske književnosti, a nemoguće je zamisliti neku koja bi bila više vrhunska, od one koju je pisao Crnjanski: stvari koje nas okružuju, reči koje poznajete, ili bar slutite, jednostavno počinju da vrede više; sve počinje da vredi više, toliko da uskoro shvatite da ne postoji cena za koju biste sve to mogli da prodate nekome.