Skupa cena bojkota u Seulu 1988.

Rukomet je u blatu. Godinama. Nikako da se izbavi odatle, već sve dublje tone. Tračak nade rodio se nedavno. Prvi put, ženska rukometna reprezentacija Srbije došla je u situaciju da igra kvalifikacije za Olimpijske igre. Uz to, ima realne šanse da se nađe u Tokiju (ako dođe do Igara), prvi put posle Seula 1988. Poslednji selektor tada stalnog učesnika na Olimpijskim igrama, selekcije Jugoslavije, bio je Dragan Nišević. Posle srebra u Moskvi 1980, odnosno zlata u Los Anđelesu četiri godine kasnije, desio se Seul i četvrto mesto selekcije od koje se očekivalo – zlatno odličje.

– Došao sam za selektora kada je reprezentacija ispala iz A grupe, bila 14. na svetskoj smotri. Odmah sam oterao sve starije igračice i uveo mlade u tim. To nije mogao niko „od njih“, ali Nišlija može. On je trener Voždovca, pa još i novinar i našli su neku računicu. Odemo na SP i budemo prvi, vratimo se u A grupu i kvalifikujemo se za Olimpijske igre. Vidim, jaka ekipa, „ubija“ sve i kažem idemo na medalju, na zlato. Sve je išlo kako smo planirali do jednog trenutka… – priča gost redakcije „Vesti“ Dragan Nišević.

Svađe u reprezentaciji

Šta se desilo?

– Ceca je ostala u drugom stanju. Olga Sekulić takođe. Odjednom je ekipa prepolovljena. Ostali smo bez dve glavne rukometašice.

Priča se da je bilo i razdora u ekipi?

– Istina je da je bilo i svađa. U reprezentaciji je bilo, da tako kažem, devojaka koje su igrale „da izgubimo“. Ne želim nikoga da optužujem, govorim generalno. Pokušavao sam da ih „vratim“, ali one to nisu želele. Prepoznaće se one kada ovo pročitaju, znaće da govorim o njima, ja neću da upirem prstom. Zbog toga smo izgubili zlato. Vodili smo protiv Norvežanki, koje su bile treće na poslednjem SP, kao i na OI, zahvaljujući nama. Da smo njih dobili, igrali bismo sa Rusijom i imali bismo bar srebro. Vodimo u jednom trenutku 11:4!

Ipak, do poluvremena je razlika bila drastično smanjena?

– I ja pokušam da vratim ove koje su „šuškale“ u ekipi, pošaljem ih na teren i Norveška smanji na 11:10! Ukapiram da sam prolupao. Napravio sam strašnu grešku na poluvremenu, umesto da ih bodrim, ja napadnem igračice koje su protiv. Umesto da lagano pobediš, ti još izgubiš. Da smo igrali deset zaredom, u svakoj bismo slavili.

Dakle, sve je bilo „protiv vas“?

– Da su bile Kitićeva i Sekulićka, glatko bismo uzeli zlato. Istina je da se kroz pripreme, utakmice, videlo da nešto nije u redu. Gledaš karakter igračica, ko je kakav – ćutljiv, smotan, brbljiv kao Stana Vuković. To sam mogao da regulišem, ali nisam mogao bez Cece i Olge. Uz to, ne mogu da shvatim, daš nekome šansu, a on ti tako vrati. Čak je i Voždovac platio operaciju ligamenata, ili meniskusa jednoj igračici Radničkog, samo da bi joj obezbedio da bude na spisku, da ide na Olimpijske igre. Posle Seula su me dočekali na nož! Nikad mi niko nije vratio na takav način, da bojkotuje ekipu.

Tri puta selektor

Pamtite li još nešto za „slučaj Seul“?

– Filipović je bio predsednik Olimpijskog komiteta. Kažem mu šta je problem, dajte mi zajednički sastanak… Da su prihvatili, sve bi bilo drugačije. Oni su bili u fazonu „to je Nišlijin problem“. Na kraju je Filipović počeo da beži od mene.

Koliko puta ste bili selektor naše reprezentacije?

– Tri puta! Zvali su me kad god je trebalo da se pravi rekonstrukcija. Dva puta smo se vraćali iz B u A diviziju. Pored ovoga pred Seul, bio sam 1996. kada sam pred meč protiv Turske u Prizrenu ubacio u tim sestre Kotlajev, Milicu Danilović, Tanju Medved, Nenu Damjanac… Bio sam selektor SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore.

Dubok trag ostavili ste u Makedoniji, ali ste radili i u mnogim drugom zemljama. Šta vam je ostalo upečatljivo?

– U Makedoniji svi žive za rukomet. Tu su i Iran, Katar… Najbolje uslove imao sam u Iranu. Imaju sportske centre, da se smrzneš. U Teheranu sam prvi put video spravu na kojoj možeš sve da radiš i trbušnjake i sklekove i da trčiš, ma sve! Oni za svaki sport imaju dvoranu, uz to hotel… To izgleda kao neko olimpijsko selo. Tamo sam bio selektor A tima, juniora i kadeta i trenirao njihovu najbolju ekipu. Morao sam da idem po celom Iranu, da im pišem programe.

Da se vratimo na Makedoniju?

– Bio sam u Kometalu, Vardaru, Pelisteru. To je bilo srce rukometa Jugoslavije. U muškoj konkurenciji, nikada nisam trenirao bolji tim od Pelistera. Pepi Manaskov, Aluševski, Ćurlevski, Petreski, Markovski, Zarkov, golman Stevče Stefanovski, koji je bio makedonski Bašić… Njih sam kao klince ubacivao u vatru. Ćurlevski kad zavergla loptu, to je strašno. U hali staje 4-4.500 ljudi, a bude 7.000! Prvo uzmemo kup, sledeće i prvenstvo i kup. Polufinale Kupa kupova protiv Flensburga izgubili smo za gol, iako sam ja otišao pre toga, jer su počeli problemi sa finansijama.

Sudije nam vode rukomet

Priča se da ste šampionu pomrsili račune?

– U Skoplju su hteli da me ubiju, pošto smo pobedili Kometal Đorče Petrov u finalu Kupa Makedonije. To je bio jedini trofej koji nisu osvojili. Pre toga sam mešao ekipu, jedva dobijao neke mučenike… Ma, kad se setim… Onda sam bio selektor i muške i ženske selekcije…

Sećate li se neke anegdote iz Radničkog sa Crvenog krsta?

– Joj, svega je bilo. Idemo za Varaždin i pred put kažu spavate tu i tu, nemoj da ti igračice pobegnu u grad. Dođemo mi tamo, onda Ceca Kitić izvadi stomakliju, naravno, krije od mene. Tu sam pored nje, a nemam pojma da se napila! Onda tuširanje, jer ujutru ideš na put. Stalno su mi pretili da će da me izbace, ako neka devojka iz Radničkog pobegne.

Zašto ste napustili rukomet?

– „Pukao“ sam na srpski rukomet još 1993-1994. kada su krenule trenerske škole, roditelji, članarine… Tada se srpski rukomet raspao. Nema jakih ljudi u strukturama, kao što imaju košarkaši, odbojkaši… U rukometu nema nikoga, pa samo koliko može na „grebanje“. Eto dokle smo došli. Čak 43 godine sam bio trener. Sudije nam vode rukomet. Pogledajte po funkcijama. Sudija je naučio da prima, ne da daje.

To plaćanje članarina datira odavno, nije od sada?

– To je tačno. Kada je to došlo kod mene u Voždovac 1993, odnosno kada sam saznao da neki iz Sportskog društva organizuju i naplaćuju članarine i da taj novac ide njima, a ne klubu, tada sam otišao. Onda se pitam, šta ću ovde? Kako možete da trenirate rukomet, kada njima nije bitno ko je na terenu, nego da li je roditelj platio članarinu? Sve se izgubilo. Rukomet se sveo na roditelje, koji plaćaju. U tom trenutku su me baš zvali iz Makedonije… Tada sam radio u „Sportu“, uzeo šest meseci neplaćeno, da vidim kako je. Samo sam javio da se ne vraćam.

Kandija bio tremaroš

Da li pratite rukomet danas?

– Samo međunarodni. Nemam živaca za naš. Neće da pokrije rukomet ono što je godinama otpadalo, ako ti dovedeš stranog trenera. Nije on stranac, on je iz porodice rukometa. Taj sport nije neka širina, on ima pravila. Uz to, ko ga je doveo? Da li je on vizionar, strategijski jak? Taktički jak? Dobro vodi ekipu? Da li je to oblik trenera koji ti je potreban za igrače koje imaš? Ko je to odlučivao? Kada to sve vidiš, gotovo je. Da pitaš predsednika RSS Božidara Đurkovića, nešto o rukometu, kako da zna? On je nešto igrao, njega „šlepao“ Miki Stevanović u Partizanu… Šalili smo se sa njim. Treba da prođeš, kao ja, školu Vinka Kandije, ili Vlade Štencla… Strašnih trenera je bilo u bivšoj Jugoslaviji…

Dugo ste sarađivali sa Kandijom, dobro ste ga poznavali?

– Vinko napravi ekipu trenažno, da ona može 60 minuta da gazi, a on može da ide kući. Dođe na utakmicu, trese se! Ili dođe doktor, pa mu da tableticu za smirenje, a pobedi 15 razlike. Veliki je tremaroš bio. Ja sam baš kontra. Igram, dok traje utakmica. Najgušće je kada je egal da pobediš, ne da izgubiš.

Pored toga što ste bili trener Voždovca u njegovo zlatno vreme, osvajali ste duplu krunu, mnogi vaše ime vezuju i za uspeh Dragice Đurić.

– Pa, dobro, kod mene je najviše trenirala. Počela je mlada… Ja sam je „gurnuo“ u vatru. Ipak, nije samo ona. Mnogo je igračica prošlo kroz Voždovac u to vreme. Tri generacije su se smenile. Devet godina nije kratak period – zaključuje Dragan Nišević.

Vladi nedostaje završni udarac

Sin Vlada Nišavić je pokušao da ide tatinim stopama, rukomet, novinarstvo, pa na kraju – mikrofon?

– Nikada nisam uticao na njega. Činjenica je da Vlada nikako nije imao završnicu. Kažem mu, zamisli kako bih ja prošao da sam radio kao ti? Ako može-može, ako ne može-ne može. Rekao sam mora! Ne mrdam dok to ne sredim. To kod njega to ne postoji. A, dobro piše, bolje od mene. Ja mu kažem, čekaj, ti trčiš trku na 800 metara, do 600 si prvi i onda ne trčiš. Pa, nisi prvi!

Đurđić najveće rukometno zlo

Šta je „gorka pilula“ našeg rukometa?

– Najveće zlo srpskog rukometa, za sva stoleća je Rade Đurđić. Čovek nas je uništio i sada sve plaćamo. Njega su posle uništili oni „njegovi“.

Videlo se da će Bojana biti vrhunska igračica

Sada zvuči kao anegdota, ali:

– Bojana Petrović je kod mene u Nišu počela sa 15 godina. Igrala je na levom beku i levom krilu. Počne da igra, pa nešto skoči sa dve noge, ja je pošaljem na levo krilo. Ona onda počne da priča sa publikom kako je trener mrzi, pa ne igra. Vidiš da je mala bezobrazna, da će biti opasna.

„Krpica“ od mene dobila nadimak

Prisetio se Nišlija još nečega:

– Imao sam strašnu ekipu u Kikindi, jednu od boljih koje sam trenirao. Dve Beloruskinje, dve Ruskinje, na desnom krilu je bila Krpica. Od mene je dobila nadimak. Stalno je dizala nos. Malo je skakala uvis. Kažem, ne može tako. Skačeš dva santimetra, povećaj do sedam, pa mi se javi. Dete htelo da se ubije. Međutim, stvarno je bila uporna, vredna. Tu je bila i Danijela Matić, Sanja Rajović, Dijana Števin, Dragana Ristivojević… Gde god pogledaš, jaki kao crna zemlja.

„Kidnapovanje“ Kitićeve i skrivanje posle razvoda

U vreme kada ste bili pomoćnik Vinku Kandiji u Radničkom, stigla je i Svetlana Kitić.

– Bilo je to 1975. Vinko, Branko Kosović Kokan i ja smo je doveli iz Tuzle. Išli smo kolima po nju, da je „otmemo“ od mame. Mama muslimanka, tata Srbin. Tata takav čovek, da ne mogu da opišem, ali mama vodi glavnu reč u kući. Mi dođemo tamo, zvonimo, kad je otvorila vrata, kada je čula da sam smo iz Beograda, izvređala nas i oterala… Njena starija sestra je otišla na studije u Zagreb i mama je mislila da je najbolje da i Ceca ide tamo. Čekali smo do uveče ispred zgrade…

Kažu da je Ceca bežala iz škole?

– Prve godine kada je došla, nije imala papire, pa nije igrala. Upisali smo je u trgovačku školu, vodio sam je u školu. Ja je odvedem, ona pobegne. Zovu iz škole da dođemo, a mi pojma nemamo da dva meseca nije išla na nastavu! Sve dvojke u dnevniku, tada je to bila najniža ocena. Glavni sanitarni inspektor grada bio je potpredsednik kluba, pa su pripretili da će da zatvore školu, ako Kitićeva bude imala neku dvojku.

Još jednom ste „kidnapovali“ Kitićevu?

– Išao sam po Cecu u Mostar i kada se udala za Blaža Sliškovića. Niko nije znao. To je bio nacionalni problem. Slišković je zatvorio u kuću i izlazio… A gde će Ceca da bude u kući? Pošalje ona meni ceduljicu, po nekom sudiji, mislim. „Spasavaj me i dolazi po mene“. Krio sam je mesec i po dana u Zemunu. Niko nije znao! Lično sam javio mami i tati da ne brinu i ništa više. Onda me zvao Čiča, Miljan Miljanić. Uhvati me za „gušu“ i kaže nađi mi je. On je bio onako teatralan. Nađemo se Čiča, Ceca i ja i raščistimo sve. Miljanić je garantovao da ništa neće da joj se desi. Onda je on vodio u Mađarsku, da izglade situaciju sa Sliškovićem.