U organizaciji Eparhije diseldorfske i na poziv Pavla Aničića novosadsko Dečje pozorište Teatrilo gostovalo je u Dortmundu, Diseldorfu, Ahenu i Kelnu. Teatrilo, edukativno dečje pozorište, svojoj publici nudi na redovnom repertoaru više od 10 godina brojne predstave među kojima su i: „Zubić vila“, „Uspavana lepotica“, „Bez alata nema ni zanata“, „Bajka o suncu“. Za ovo gostovanje odabrana je lutkarska predstava „Pobuna igračaka“, koja je izazvala veliku pažnju mališana koji odrastaju u dijaspori.
U svetlu skromne, ali kreativne i živopisne scenografije nastupale su glumice Emilija Milosavljević u ulozi ćerke i Ružica Bojović u ulozi majke. Njihovu opsednutost svetom mobilnih telefona u predstavi svojom emocionalnom pobunom i svešću uspevaju da preobraze plišane mede.
Svima se svidelo
Parohijski dom u Dortmundu bio je ispunjen kako decom, njih više od 40, tako i brojnim roditeljima. Sa nestrpljenjem se očekivao početak, a onda su atmosferu zbunjenosti i suzdržanosti „male“ i „velike“ publike pred nečim nepoznatim zamenili potpuna interakcija, spontanost, sugestije, radost i smeh koji su glumice intenzivno razmenjivale sa prisutnima u polusatnoj predstavi. Ne samo tema predstave, koja nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim, već i samo izvođenje predstave učinili su da se svi toliko užive i da im bude žao što je kraj.
Kao i mnoga deca iz publike, osmogodišnja Petra Rodić se fotografisala sa Emilijom i Ružicom, a onda je za „Vesti“ rekla:
– Sve mi se svidelo, ali najviše kad je devojčica ponovo vratila svoje igračke i zagrlila svog medu! Ja nemam mobilni i baš volim da se igram sa igračkama. Jedino mi se ne sviđa što se tako brzo završilo – kaže Petra, koja je predstavu pratila u društvu sestre Helene i mame Jelene.
Ponevši svoje ćerkice, trogodišnju Anju i petogodišnju Ružicu, sa junakinjama predstave fotografisao se i Branislav Bila.
– Ovakva gostovanja nama u tuđini znače zaista puno. Naša deca imaju manje međusobnih kontakata, ovde u crkvi kada se nešto lepo organizuje imaju priliku da se sretnu sa vršnjacima, druže s njima i govore istim jezikom, to je veoma bitno. Mi u kući pričamo samo srpski, ali deca već nekad, dok se igraju, pričaju nemački, jer su navikle u vrtiću. Zato je važno da imaju što više dodira sa našim jezikom i tradicijom i da nauče da ih čuvaju – kaže Branislav.
I pesme na srpskom
On dodaje da je tema predstave izvrsna.
– Moje ćerke su male i još ne koriste mobilne telefone, ali mi roditelji ih koristimo i ovo je opomena, priprema i pouka za nas, a istovremeno i zabava. Više puta sam se od srca nasmejao i oduševio reakcijama dece, učešćem u igri koju su glumice tako dobro izvele – rekao je Branislav, ne krijući da je posebno kao Novosađanin uživao i u muzici maternjeg jezika kojom su novosadske glumice takođe ispunile priču.
Uz spakovane kostime i scenografiju Ružica i Emilija su iz Dortmunda ponele divno iskustvo i krenule put Diseldorfa, Kelna i Ahena. Obećale su da će deo atmosfere sa svih gostovanja podeliti sa našim čitaocima, obećanje su i ispunile i poslale nam lepe fotografije iz svakog mesta gde su igrale predstavu. Radost mališana na svim fotografijama očigledan je poziv Teatrilu za neka naredna gostovanja.
Igramo ono što živimo
Posle brojnih fotografija, koje za decu znače pre svega zagrljaj sa junacima priče, o svojim utiscima za „Vesti“ su rado govorile i Ružica i Emilija.
– Bilo nam je zadovoljstvo da igramo za publiku, i decu i roditelje, koja je lepo prihvatila predstavu. Tome je sigurno doprinela i veoma aktuelna tema na svim prostorima, prekomerno korišćenje mobilnih telefona, što je boljka ovog vremena. Mi želimo da pokažemo i da osvestimo ljude, da deca i to, kao i sve ostalo, uče od nas. Majka je uzor svom detetu i ona mora da koriguje i svoje ponašanje kako bi i ćerka u ovom slučaju bila bolja – kaže Ružica.
Emilija, koja je u međuvremenu rasklopila deo scenografije, osvrnula se u svojoj priči na verodostojnost tako aktuelne teme.
– Kada pričamo o ovoj temi, rekla bih da mi na sceni igramo ono što zapravo živimo. Mi smo danas u „svetu ekrana“, okruženi smo njima, sve mora biti slikano i razmenjeno preko telefona i mreža. Tako sve više zaboravljamo jedni na druge i ne vidimo onoga ko sedi preko puta nas. Ova predstava je poziv na borbu protiv toga.
Publika isto reaguje
Ružica ocenjuje da se prema reakcijama roditelja moglo primetiti koliko su se i oni pronašli u ovoj priči.
– Moram da istaknem, na isti način reaguje i naša publika u Novom Sadu. Interesantno je kako deca prepoznaju kroz priču ne samo svoja prava, već i svoje obaveze, pa opominju nas na sceni. Danas su više puta upozoravali Emiliju da pospremi svoju sobu, da brine o svojim igračkama. Zanimljivo je da nije bilo jezičke barijere, reakcije dece bile su baš kao i u Srbiji – sa osmehom punim zadovoljstva rekla nam je Ružica.
– Nadam se da ćemo uticati na našu publiku, makar na jedno zrnce u njihovoj svesti koje će se promeniti. Misliće koliko-toliko o tome što su čuli i videli. Sa nadom da se može nešto promeniti, i svakako nešto loše iskoreniti, mi i igramo ove predstave – dodala je Emilija.
