Putopis povodom jubilarne 150. epizode Bibliofonoteke

Surovi realizam naspram mog neonadrealizma i postmodernizma. Već je viđeno kakav će ishod da bude i ko će da pobedi u ovom sukobu – iscrpljujućem, umetničkom, mentalnom, fizičkom, do istrebljenja, do poslednjeg daha, kakvom god hoćete… Nego se to ja još samo malo batrgam dok glavni reditelj u petom činu ne naredi inspicijentu da konačno spusti zavesu na ovu moju ličnu i javnu melodramu.

Dok god budem mogao i noćas improvizujem… Nalazim se u strogo kontrolisanoj samoizolaciji. Ne bih mogao da pobegnem nigde, sve i kada bih hteo. Moja dijagnoza jasno je vidljiva i iz bespilotne letilice. Nju samo ne primećuju bele siluete Hipokratove zakletve, rigorozno se pridržavajući šifarnika koji u ovim kontinentalnim krajolicima važi još od oslobođenja. Kog oslobođenja!? Pa, drugog! Nevolja je u tome što upravo one odlučuju o tome hoću li u tihovanje da odem kao čovek dostojan svoje odavno zaslužene apanaže ili ću nastaviti da bitstvujem u predelima nežnih trava kao zvonar Bogorodične crkve u Gradu svetlosti. Slučaj je bio takav zajedno sa spletom nesrećnih okolnosti da jubilarna 150. priča Bibliofonoteke bude poslednji pesnički uzdah prave iskonske stražilovske linije naše poezije koji je završio na respiratoru.

Naime, kao jubilarni 150. dokumentarni video prikaz Bibliofonoteke, postavljen je Manojle Gavrilović srpski književnik i pesnik. Pesnik Manojle Gavrilović (1945-2020), autor Srpske književne zadruge, preminuo je u beogradskom KBC Zvezdara. Lečio se od kovida 19 i poslednje dane života proveo je na respiratoru. Rođen je u Bjeluši kod Arilja. Član Udruženja književnika Srbije je postao 1974. godine. Više godina je radio kao upravnik biblioteke „Petar Kočić“ u Beogradu. Dobitnik je uglednih priznanja kao što su Vukova nagrada i nagrada Odzivi Filipu Višnjiću. Preminuo je 11. jula 2020. godine, u Beogradu, u 75. godini, od posledica virusa korona.

Ravnatelj je, potajno znam, zadovoljan što je u jubilarnoj epizodi pisac, književnik ili pesnik a ne neki glumac, reditelj, scenarista, slikar ili interpretator ozbiljne muzike. Koncept? Volim kada nekome mogu da priuštim nekakvo, pa makar malo i trenutno zadovoljstvo… Jer nalazim se u dubokom mraku strogo kontrolisane samoizolacije. Moja jedina veza sa spoljnim svetom je moj kolega montažer iz ovog projekta. Interesujem se da li neko pita za mene. Kaže mi da me se jednom nedeljno na Trgu pesnika, iskreno kod treće ture, sete profesor filma, ravnatelj i on. To znači da su iscrpili sve teme za taj susret, te da im je naposletku ostala još moja malenkost. Pa dobro, to je takođe nešto. Grk Athanasios Digenis iz Soluna ostavio je komentar jer ga zanima stvaralaštvo slikara koji su postavljeni u Bibliofonoteci. Međutim, mejlom mi se javio i Nikola iz Kanade. Interesuju ga naši glumci epizodisti, pa je odgledao nekoliko intervjua iz Bibliofonoteke. To je treća najudaljenija tačka na kugli zemaljskoj, pored Nagoja Univerziteta u Japanu i Muzičke akademije na Floridi, dokle je doprla Bibliofonoteka. U ušima mi još zvone reči koje sam često slušao u Londonu, dok sam bio na stručnom usavršavanju u BBC-u – da  u Ujedinjenom Kraljevstvu sunce nikada ne zalazi. Tako slutim da će Bibliofonoteka još da dopliva do mnogih egzotičnih obala sa tirkiznim plićacima.

Naime, moguće je da sam imao ludu sreću što je Malo Mesto Lekovitih Voda, bez obzira na sve nedaće i pošasti koje su se okolo događale, uvek živelo u stilu kao da nije odavde. Tako su mnogi, koji su poželeli da nisu odavde, dolazili upravo ovde, gde je nukleus svega da voda iz izvora, biveta, fontana i česama neprestano teče, šiklja, pršti, kaplje. Sva ta naša snaga je u zemlji. Izranja iz dubina podzemnog sveta. Na takav način postao sam Majstor Malih Formi. Ispred mene su se stalno smenjivali razni likovi i nova dešavanja, pa se i meni samom činilo da sam stalno na nekakvom proputovanju a zapravo se nigde nisam pomerio. Ako sam to nekada i činio, bilo je nasumice i instiktivno ali sam se uvek vraćao. Najjednostavnija rešenja, najčešće su i najbolja. Dobro je dok još uvek u sebi mogu da osetim i prepoznam koliko je porozna ta granica između doktora Džejkila i mister Hajda. Bibliofonoteka, poput iskusne metrese, iz mene izvlači kako ono najbolje, tako i ono najmračnije.

Svakoga dana me kao izolovano lice i bezbednosno interesantnu osobu telefonom proverava drugi službenik policije. Svake noći razgovaram sa likovima iz zagrobnog života. Svakoga dana drugom službeniku policije ponavljam pravila koja moraju da zapamte a mene mogu i da zaborave: Nema policije bez pozornice. Ko vlada informacijom, vlada i situacijom. Sve okolo je družba ali samo je jedna Služba! Tako sam kao knjigovođa i brižni činovnik iz tame registrature sećanja najpre umio a zatim i izneo na svetlo dana skrivena događanja, umetničke tajne i zaboravljena majstorstva. Jesam li smeo? Zvoni mi telefon. Strah me da se javim. Rok izolacije je prošao. Znam pouzdano da me ne zovu policijski službenici.

Bojim se da nije neko od mojih dragih sagovornika iz virtuelnog sveta, koji sam stvorio sam, kojim slučajem došao do mog broja telefona. Ne mogu sada da im se javim, tek sam povratio četvrt miliona pregleda, gledalaca, slušalaca, pratilaca sajta i njihovih desetak hiljada lajkova… Bar da ponovo stignem do onog mog nekadašnjeg prvog miliona kada sam bio mlad, jak, beo i dovoljno lud da zbog nekoliko dobrih i retkih snimljenih razgovora, bez para, spavam u prodavnici nameštaja velegrada… Tada ću i sam da se preselim kod njih i da me ne zovu… Stalno mi govore da ta selidba ne boli (mnogo), da sam već odužio sve dugove prema njima i da je došlo vreme da im se pridružim… Ne mogu da verujem… Iz sna me budi poziv. Kao kroz maglu na ekranu vidim da sam u romingu. Od namrštenih obrva ispred mojih očiju u trenutku mi se učinilo da mi lično Manojle Gavrilović ponovo govori svoju pesmu ,“Crni konjanici“, a zapravo je to bio narogušeni carinik koji mi je tražio putne isprave. Znači, prethodno izolovan a zatim dva puta testiran, uspeo sam da pređem granicu. Ponovo ću da vidim moju Boku. Ona za mene nije letovanje, nego lek za telo i dušu. Mediteran produžava život. Možda je stvarno tako a možda sam samo sebe ubedio u to. Kako bi mi samo leglo da se nakon mog prelaska zatvore sve granice, bar na godinu dana, da niko ne može ni da uđe, ni da izađe!? Kakav bi to bio putopis!? Drugovao bih sa ribarima i noću pod sviću vadio mreže sa bogatim ulovom iz morskih dubina. Pio bih vino sa plantaža. Kazivao bih poeziju krasnim bokeškim sredovečnim damama, željnim nežnosti, te pomoraca, kapetana duge plovidbe i trubadura iz svojih snova. U onih nekoliko trenutaka koliko traje skok u more sa jednog od najlepših mula u zalivu, imam osećaj neverovatne i jedinstvene beskonačne slobode a sam let me uvek učini bližim mojim davnim sagovornicima. Neka me neko zaustavi jer… Svaka krv zove svoju krv, bilo za život, bilo za smrt. Vratiću se sa novim pričama mog dokumentarnog serijala, možda u drugačijem formatu, sa raznolikim sadržajima, uz promenjeni tempo… Najvažnije je prvo ubediti sebe a posle sledi kraj kao u bioskopu.

Otrgnuto od zaborava

Projekat „BIBLIOFONOTEKA“, autora Zorana Rajića, odnosi se na arhiviranje i objavljivanje tonskih zapisa u digitalnom formatu na sajtu Narodne biblioteke „Dr Dušan Radić“ u Vrnjačkoj Banji. U okviru projekta su intervjui, izjave i kazivanja poznatih ličnosti, u velikom broju slučajeva počivših, kojih ima malo ili ih uopšte nema čak i na youtub-u, iz oblasti kulture: proza, poezija, pozorište, film, opera, ozbiljna muzika, balet, slikarstvo, vajarstvo, arhitektura, arheologija i dr. Projekat „BIBLIOFONOTEKA“ je osmišljen, organizovan i upriličen povodom 150. godišnjice organizovanog lečenja i turizma u Vrnjačkoj Banji.

Tako su sada, konvertovanjem u digitalni format, ovi razgovori ponovo vraćeni na mesto gde su i nastali – pod svodove salona Narodne biblioteke „Dr Dušan Radić“, u Vrnjačkoj Banji, što je i bio jedan od ciljeva kompletnog dokumentarnog serijala „Bibliofonoteka“. Inače, autor pripada nadrealizmu, neonadrealizmu i dadaizmu (donekle i klokotrizmu), kao i svemu onome za šta su se u teatru zalagali Džulijen Bek, Džudit Malina, Piter Bruk, Grotovski, Paolo Mađeli, a kod nas Aleksandar Aca Žak Popović, Miroslav Belović, Ljubomir Muci Draškić i drugi stvaraoci slične provenijencije… Svojevremeno je bio stalni gost, u rangu inventara, čuvenog bifea Ateljea 212, podruma Narodnog pozorišta, kluba Beogradskog dramskog pozorišta i kluba ,“Bojan Stupica“ JDP-a. To su tada bile otvorene univerzitetske katedre slobodne misli i umetnosti Beograda i Srbije. Na tim mestima su i snimljeni mnogi intervjui i razgovori  sa dragim ljudima. Ovaj dokumentarni serijal je autorov skromni pokušaj da ih ponovo dozove  u naše ovostrane živote. Naime, želja mu je takođe bila da od ovog ludila sa rijalitijima otrgne  bar sto, bar hiljadu pregleda u korist nečega što smatra vrednim.