“Profit iznad principa”: Šta je Angela Merkel zaista pružila EU

Era Angele Merkel se okončala. Nakon 16 godina i 16 dana na mestu kancelarke Nemačke, Merkel je zaslužila divljenje i pohvale zbog mnogo stvari. Ali, postoji i druga strana njene vladavine, ona pragmatična, pasivnija i neodlučnija zbog kojih se Nemačka sa njenim naslednikom Olafom Šolcom našla pred velikim izazovima.

Merkel, koja se naširoko smatrala de fakto liderom Evropske unije i najmoćnijom ženom sveta, napustila je čelnu poziciju u svojoj zemlji 8. decembra.

Kad je u jesen 2005. ušla u istoriju kao prva žena na mestu kancelara zemlje, nezaposlenost je bila oko 11 odsto a Nemačka je bila “bolesnik Evrope”. Četiri kabineta kasnije, nemačka nezaposlenost je šest odsto, a bila bi i niža da nije bilo pandemije, dok niko više ne sumnja u političko, finansijsko i ekonomsko vođstvo Nemačke, motora Evropske unije, piše “Forin polisi”.

U eri zagađenoj nepredvidljivim liderima, poput Donalda Trampa, Borisa Džonsona, Narendre Modija i Žaira Bolsonara, Merkelova je pružila model racionalnog, postojanog rukovodstva. Merkelova je de fakto lider Evropske unije, ali kakvo je liderstvo obezbedila evropskom projektu?

„Spasilac Evrope“

Mnoge retrospektive opisuju je kao spasioca Evrope – par stabilnih, pouzdanih ruku koje su vodile blok kroz niz kriza bez presedana – od dužničke krize evrozone, ruske aneksije Krima, do izbegličke krize 2015, Bregzita i pandemije.

Ima istine u toj laskavoj narativi o Merkelovoj, ali to je samo deo priče. Postoji i ona mračnija strana njenog rukovodstva u Evropi, kako zbog specifične taktike odlučivanja na koju se oslanjala, tako i zbog opštih principa koji su vodili njenu politiku.

U pristupu evropskim političkim krizama njena glavna alatka bilo je odugovlačenje i neodlučnost. Merkelova je, kako piše “Forin polisi”, postala toliko poznata po tom pristupu da su nemački tinejdžeri osmislili izraz “merkeln” kao sleng za hroničnu neodlučnost i pasivnost. U skoro svakoj krizi Merkelova je “šutirala loptu dalje niz put”, oklevajući da donese velike odluke do poslednjeg mogućeg trenutka i čak i tada često pristajala da uradi samo neophodni minimum da sačuva stvari od raspadanja. U mnogo slučajeva – od evro do krize pravosuđa u Mađarskoj i Poljskoj – njena strateška neaktivnost dovela je do pogoršanja problema i čak njihovog dubljeg ukorenjivanja.

Nisu problematične samo njene taktike. Daleko više su zabrinjavajuće suštine mnogih njenih politika, koje možemo jednostavno obeležiti kao “merkantilizam”, piše “Forin polisi” (FP) definišući taj pojam kao sistematsko prioritizovanje nemačkih trgovinskih i geostrateških interesa nad demokratskim vrednostima i ljudskim pravima ili solidarnosti u evropskom bloku.

Od tetošenja Viktora Orbana dok je gradio prvu evropsku autokratiju do udvaranja evropskih geostrateškim rivalima u Rusiji i Kini, Merkelova je pretendovala da nemački profit i ekspeditivnost stavi iznad evropskih principa i vrednosti.

Isto je bilo i sa krizom evrozone kad je pomoć bloka “cinično strukturisana” kako bi doprinela nemačkim bankarima o trošku grčkih i portugalskih radnika, navodi FP. Čak i u svom trenutku najsmelijeg moralnog vođstva, tokom migrantske krize 2015-16, Merkelova nije uspela da ubedi evropske kolege da osmisle humanu politiku, već je izabrala dogovor sa Turskom po principu “novac za izbeglice”. A tokom pandemije razjasnila je da su evroobveznice jednokratni izraz solidarnosti a ne suštinski pomak ka fiskalnoj integraciji bloka.

Krajem devedesetih i početkom 2000-tih, pre nego što je Merkel postala kancelarka, EU se predstavljala kao “normativna” sila, čiji su lideri promovisali ideju da iako uniji manjkaju atributi tradicionalnih vojnih supersila, ona može da projektuje globalno vođstvo promovisanjem normi kao što su demokratija, vladavina prava, ljudska prava. Šesnaest godina Merkeline vlasti, ocenjuje FP, izrugivanje je tako visokim aspiracijama. Terala je Evropu da smiruje autokrate umesto da zagovara demokratiju i nametne štednju i bolne reforme umesto da prihvati solidarnost i promoviše javne investicije.

Severni sveci i južni grešnici

U proleće 2010. kad je postalo jasno da je grčki budžetski položaj neodrživ, Merkelova je insistirala na tome da se pravila evrozone moraju usmeriti ka jakima, a ne slabima i svečano obećala dve godine kasnije da neće pristati na sistemska rešenja kao što su evroobveznice – zajednički izdati zajednički dužnički instrumenti – “dokle god je živa”.

Izbor sa kojim su bili suočeni Merkel i drugi lideri “centralnih” članica bloka bilo je ili da pomognu “perifernim” članicama poput Grčke i Irske ili da im dozvole neispunjenje obaveza a ostanak u evrozoni. Poslednja opcija bi naštetila severnoevropskim kreditorima i primorala Berlin da ponovo spasava nemačke banke. Centralne članice poput Nemačke obezbeđivale su finansijsku pomoć – pod izuzetno teškim uslovima u vidu budžetskih mera štednje i strukturnih reformi – perfernim vladama koje su potom taj novac koristile da isplate nemačke, francuske i holandske banke.

Bivša nemačka kancelarka, zaključuje FP, postala je problem za svet, a favorit za naslednika će verovatno biti još gori. Uokvirujući dužničku krizu evrozone kao posledicu rastrošnosti i zaostajanja u konkurentnosti Irske i mediteranski država, Merkelova je ohrabrila Nemce i većinu Severne Evrope da o krizi misle u pojmovima moralne priče o severnim svecima i južnim grešnicima.

Posledica njenog pristupa bio je nagli preokret procesa ekonomskog spajanja severa i juga koji je počeo sredinom devedesetih, kako je životni standard između centralnih i perifernih zemalja ponovo počeo da se razlikuje nakon 2010.

Dok su severne ekonomije cvetale, južne su ušle u duboku receiju u kojoj je čitava generacija mladih zapala u rekordnu nezaposlenost. Duh ovog manjka solidarnosti i naglaska na štednji vratio se da progoni Evropu kad je u proleće 2020. pandemija kovida pogodila blok prvo u Italiji u Španiji, dve članice koje su bile primorane da srežu većinu javnih zdravstvenih troškova tokom prethodne decenije.

Alijansa s Orbanom

Dok je južnim demokratijama uskratila solidarnost, sa zadovoljstvom je gledala kako milijarde evra evropskih subvencija zasipaju nastajuće autokratije na istoku. Takozvana liderka slobodnog sveta, ističe FP, je tokom prošle decenije čuvala prljavu malu tajnu: bila je najvažniji politički patron vodećeg evropskog desničarskog autokrate – mađarskog Viktora Orbana. Glavni razlog zbog kojeg je Orban mogao da postepeno rasloji mađarsku demokratiju i zameni je oni što “Fridom haus” zove prvim hibridnim režimom EU, je taj što je uživao političku zaštitu Merkelove i njene Hrišćansko-demokratske unije. Merkelova je štitila Orbana i zbog političkih i izbog trgovinskih razloga.

Do ovog marta su CDU i Orbanova Fides partija bile saveznice u Evropskom parlamentu. Mađarski poslanici pomogli su izbor Merkeline štićenice Ursule fon der Lajen za predsednicu Evropske komisije. Iako su neke principijalnije poslaničke partije dugo želele Orbana van grupe, CDU i sestrinska CSU, Hrišćansko-društvena unija, stalno su blokirale njegovo izbacivanje. Ni kad je Orban konačno izašao u martu nakon konflikta sa drugim liderima u parlamentu, Merkel nije rekla nijednu negativnu reč o njegovim napadima na demokratiju.

Ova alijansa s Orbanom ima i svoju ekonomsku dimenziju. Nemački autoproizvođači vodeći su motor ekonomskog rasta u Mađarskoj. I Poljska je ključni proizvođački centar za nemačku industrijsku mašinu, ističe FP, navodeći da je Merkelova štitila Orbana od evropskih kritika a da je on postavio “crveni tepih” za nemačke kompanije poput “Audija” i “Mercedesa”, te otvorio vrata drugim dolazećim autokratama u EU poput poljskog Jaroslava Kačinjskog.

Ne samo što je Merkelova stavila profit iznad principa kad se radi o “ljubimcima autokratama” u EU, to je uradila i u u svom pristupu evropskim geostrateškim rivalima – autoritarnim režimima Rusije i Kine, piše FP.

Merkelina vlada rukovodila se mantrom “wandel durch handel”, što znači “promena kroz trgovinu”, teorijom da će produbljavanjem ekonomskih odnosa ohrabriti progresivne reforme u Moskvi i Pekingu. Ali u praksi su oni odavno odustali od tih promena. To se najviše vidi u Merkelinoj odlučnosti u vezi izgradnje gasovoda Severni tok 2, uprkos snažnoj opoziciji u EU i Vašingtona.

Može se ukazati na njenu ulogu u sastavljanju paketa sankcija nakon ruske aneksije Krima, koji se do sada održao, međutim Merkelova se suprotstavljala i potkopavala svaki uticaj tih sankcija na Putina i njegove saradnike nastavkom podrške Severnom toku 2.

Projekat koji je trenutno u zastoju trebao bi da direktno snabdeva Nemačku gasom od Rusije, preko Baltičkog mora, zaobilazeći postojeću trasu gasovoda koja prolazi kroz Ukrajinu i druge istočnoevropske zemlje. Gasovod će omogućiti Rusiji da ukine snabdevanje Ukrajini i drugima u regionu dok istovremeno prodaje energent Nemačkoj i Zapadnoj Evropi. Imajući u vidu Merkelinu naglu odluku da postepeno isključi nuklearnu energiju nakon katastrofe u Fukušimi 2011, Nemačka je postala zavisnija od nafte i gasa, a “Gasprom” nudi izvor snabdevanja po niskoj ceni.

Ništa od toga ne govori da Merkelova saoseća sa Putinovim pogledom na svet, ali očigledno je bila voljna, piše FP, da progleda kroz njegova kršenja međunarodnog prava i normi ljudskih prava – ukoliko to znači jeftiniju energiju za Nemačku.

Sličnog mota “profit iznad principa” Merkelova se držala i u odnosima sa kineskim Sijem Đinpingom. Dok je izrazila zabrinutost zbog gušenja demokratskih protesta u Hong Kongu i pozvala na nastavak dijaloga u vezi ljudskih prava za Ujgure zatvorene u Sinkjangu, istovremeno je njena vlada iskoristila svoje rotirajuće predsedništvo u Savetu EU prošle godine da progura investicioni dogovor između bloka i Kine koji su kritičari smatrali velikim poklonom za Peking. Evropski parlament je otad zamrzao ratifikaciju, nakon tenzija u odnosima sa Kinom zbog Hong Konga i Ujgura, ali je Merkelova nastavila da podržava ugovor.

Poslednjeg dana na vlasti, pragmatična bivša kancelarke je takođe odobrila izvoz oružja u Egipat, što se u Nemačkoj smatra „škakljivim“ zbog kršenja ljudskih prava u toj zemlji.

Pandemija i migranti

Ipak, Merkelino upravljanje je na dva fronta bilo hrabrije – izbeglička kriza 2015. i tekuća pandemija korona virusa. Kad su stotine hiljade izbeglica prešle Mediteransko more i preko Grčke nastavile na zapad, proglasila je politiku otvorenih vrata. Želeći da izbegne humanitarnu krizu odlučila je da primi više od milion uglavnom sirijskih izbeglica. Iako nije mogla da ubedi svoje evropske kolege da zajedno pristupe krizi, brzo je sama odustala od zajedničke migracione politike i dala zeleno svetlo da EU suštinski plati tranzit zemljama da drže izbeglice – često u nehumanim uslovima – kako bi se sprečile da uđu u Evropu. Danas EU nije ništa bliže reformama na tom polju nego kad je Merkel pozivala na to u leto 2015.

Tragična posledica toga, piše FP, je više od 14.000 smrti migranata u Mediteranskom moru.

U slučaju pandemije, kad je videla da broj umrlih raste u Italiji i Španiji, udružila je napore sa francuskim Emanuelom Makronom da uspostave evropski fond za oporavak koji bi distribuisao grantove direktno državama članicama a finansirao bi se evroobveznicama, ili “korona obveznicama” koje izdaje EK a garantuju članice bloka. Kako je ekonomija ispaštala usled pandemije, ministru finansija Olafu Šolcu je dozvoljeno da obezbedi najveći evropski fiskalni stimulus da spreči njeno posrtanje.

Nije jasno da li će obim fonda, nazvanog Sledeća generacija EU, biti adekvatan da odgovori na postpandemijske izazove, a još manje da li će postati stalan. Sama Merkelova je oprezno predstavila fond Nemcima kao “jednokratnu injekciju” evropskog novca.

Budućnost fiskalne solidarnosti u EU zavisiće uvelike od novog kancelara Olafa Šolca koji je preuzeo „palicu“ od Merkelove i početkom decembra položio zakletvu u Bundestagu.

Većina analitičara smatra da bi Merkelova verovatno ponovo bila izabrana da je odlučila da se kandiduje za peti mandat. Ona i dalje ostaje najpopularnija političarka Nemačke zbog stabilnog ekonomskog rukovodstva kod kuće, bez obzira na posledice u inostranstvu.

U novoj koalicionoj vladi je i Analena Berbok iz Zelenih, nova šefica diplomatije koja bi mogla da Nemačku pomeri dalje od “merkantilizma”. Zeleni žele da odmaknu Nemačku od fiskalne ortodoksnosti, suprotstave se evropskim autokratama, ponište Severni tok 2 i zauzmu oštriji stav spram Kine po pitanju ljudskih prava.

Možda je jedno od najvećih nasleđa Merkelove otvaranje vrata ženskom političkom liderstvu u Nemačkoj. Iako Merkelova možda nije spasilac Evrope kako je neki gledaju, kako zaključuje FP, možda je utrla put nekome ko će to biti.