Problem Kosova i Metohije: Geopolitika pod velom istorije

Proučavajući trenutke, pojave i procese koji su uticali na odnos između Srba i Albanaca, najkraći zaključak koji možemo izvući je da su oni bili izrazito dinamični tokom većeg dela istorije.

U izvesnom smislu, predvidljiviju notu su dobili nakon islamizacije Albanaca tokom 16. veka, kada su isti stekli status privilegovanog sloja u Otomanskom carstvu – od onda, govorimo o neprijateljstvima između Srba i Albanaca. Tome će u značajnoj meri kumovati i “civilizacijski cilj” naših južnih suseda, zvanično etabliran 1878. godine uspostavljanjem Prve prizrenske lige i uvođenjem ideje “velike Albanije” u širi politički narativ.

Sve je u narednim decenijama bilo u znaku ostvarivanja tako projektovane zamisli, i kao što je već elaborirano, organizovane i nemilosrdne akcije usmerene prema srpskim državnim i nedržavnim strukturama na Kosovu i Metohiji, trajale su tokom čitavog dvadesetog veka, s tim što su postajale učestalije u kriznim situacijama po Srbiju – tokom balkanskih i svetskih ratova, nakon Titove smrti, te tokom i nakon građanskog rata u bivšoj SFRJ devedesetih godina 20. veka.

U tom smislu, analitičkim, a onda i sintetičkim osvrtom na sve momente u geneaologiji albanskog delovanja, možemo izvesti nekoliko zaključaka.

Prvo, iako je neprijateljstvo između dva naroda fermentiralo nekoliko vekova, nije mržnja bila faktor koji će kanalisati nacionalne aktivnosti u određenom pravcu. Koliko god bila jak pokretač individualnih poteza, na nacionalnom nivou, puka emocija, uglavnom nije dovoljna. Za artikulaciju energije mase ljudi, energije koja će biti istrajna, neophodno je određenje cilja. Onog dana 1878. godine, kada je prvi put na decidan način formulisan koncept velike Albanije, dovršeno je uobličavanje albanskog nacionalnog identiteta. Tim činom, određivanjem cilja, koji je u tom trenutku bio poprilično maglovit, može se reći i fiktivan, determinisano je ophođenje albanskih glavešina, hodža, imama, profesora, studenata, trgovaca i seljaka u periodu koji je dolazio. Međutim, u areni ambivalentnih i divergentnih interesa na međunarodnoj političkoj sceni, to nije bilo dovoljno. Zato dolazimo do sledeće faze.

Nakon što su odredili cilj koji će imati kohezivno dejstvo, Albancima je bila potrebna međunarodna podrška. Kao što su se nekoliko vekova pre, priklonili turskim osvajačima, te usvojili njihovu veru, Albanci su na kraju devetnaestog i početkom dvadesetog veka, koristili trendove u geopolitičkom poretku Balkana za svoju stvar.

U tom smislu, validni saveznici Albanaca su bile Austro-ugarska i Bugarska.

Obe države su sa neodobravanjem posmatrale jačanje Srbije i mogućnost da se stvori jedna država u kojoj će živeti narodi sličnog porekla i istovetnog jezika, zemlja „Jugoslovena“. Tu se ne radi o mržnji ovih zemalja prema Srbiji i Srbima. Takvo posmatranje stvari, svaku zemlju vodi u stranputicu pridavanja emocijama u politici, i to je nešto što smo mi, tokom istorije, vrlo često radili. Nisu Bugari, Austro-ugari i Albanci mrzeli Srbe, već su imali svoje ciljeve, ciljeve čije ostvarenje je podrazumevalo obračun sa srpskom stranom. Tih godina je bila aktuelna priča o formiranju Jugoslavije, kraljevine koja bi značajno promenila odnos snaga na Balkanu.

Austro-ugarska to nije smela da dozvoli, jer je unutar njenih granica živeo veliki broj Srba, Hrvata i Slovenaca, imala je teritorijalne aspiracije prema teritoriji Bosne i Hercegovine, na koju je, odredbama Berlinskog kongresa iz 1878. godine, mogla da izvrši aneksiju. Postojanje velike jugoslovenske države, koja bi pod svoje okrilje privukla Srbe, Hrvate i Slovence iz Austro-ugarske, čije bi postojanje podrazumevalo i inkorporiranje teritorije Bosne i Hercegovine u njen sastav, svakako nije bilo po volji Austro-ugarske. U krajnjoj liniji, surova politička realnost je da nijedna ozbiljna država ne posmatra blagonaklono jačanje suseda, njegove moći i uticaja.

Bugarska je bila vođena sličnim motivima. Imala je teritorijalne pretenzije na oblast južne Srbije, pre svega Makedonije, čiju teritoriju je videla kao deo još jednog iredentističkog projekta, velike i moćne Bugarske. Zbog toga i ne čudi što je sprovođenjem institucionalnih i vaninstitucionalnih mera težila ostvarenju svojih zamisli – formirane su grupe koje su imale zadatak da bugarizuju stanovništvo Makedonije. Ubrzo je stvorena i po zlu čuvena Makedonska unutrašnja revolucionarna organizacija (VMRO), koja je sprovodila zločine protiv Srba, zastrašivajući one koji su se protivili bugarskim idejama.

Dakle, interesi tri strane su se poklopili i otvorili su prostor za saradnju. Embrioni albanskih terorističkih organizacija su stvarani novcem iz Sofije, pritom su oficiri iz Bugarske, koji su, opet, bili u kontaktu sa austro-ugarskim kolegama, sprovodili obuku Albanaca, za dejstva na Kosovu i Metohiji.

Krunski dokaz za kooperaciju ovih, po tadašnju Kraljevinu Srbiju, neprijateljskih i subverzivnih elemenata, bilo je stvaranje države Albanije, krajem novembra 1912. godine. Formirana kao „tampon zona“ između Srbije i Crne Gore, Albanija je imala dvostruku ulogu: s jedne strane, razdvojiti dve savezničke zemlje (Srbiju i Crnu Goru), a sa druge, onemogućiti Srbiji izlaz na Jadransko more, koje je imalo, i ima, stratešku vrednost za sve sile koje svoj fokus imaju na teritoriju Balkana.

Oportunizam Albanaca se nastavio i tokom ratnih godina Prvog svetskog rata, kao i tokom budućih decenija, o čemu je već bilo reči.

U predvečerju Drugog svetskog rata, a još više tokom, Albanci su intenzivno sarađivali sa, fašizmom zadojenim vojnicima Hitlera i Musolinija. Zainteresovani samo za „svoju stvar“, pokušavali su da na stvari gledaju iz ugla entiteta koji zna šta želi i koji traži put da to što želi i ostvari, kombinujući primenu različitih, ponekad ambivalentnih metoda.

Kroz tu prizmu treba posmatrati i nedosanjani san o “Trojnoj balkanskoj federaciji”, kada je postojala mogućnost da se vekovno neprijateljstvo Srba i Albanaca pretoči u savezništvo, pa možda i suživot u okviru države koja bi obuhvatala Jugoslovene, Albance i Bugare. Od tog preambicioznog i nerealnog projekta na kraju nije bilo ništa, 1949. godine su stavljeni „katanci“ na granicu sa Albanijom i odnosi su od onda bili zategnuti, ali je ideja o pripajanju Kosova Albaniji u okviru federacije, preformulisana u težnji ka autonomiji ove oblasti.

Pa ipak, albanski element je osetio istorijski trenutak i tokove „komunističke internacionale“, lukavo koristeći preosetljivost komunističkih vlasti na sam pomen „velikosrpskog hegemonizma“, uspeli su da isprovociraju određene ustupke, sve u skladu sa inaugurisanom idejom u komunističkoj Jugoslaviji gde su „granice tu da povezuju, a ne da razdvajaju“. Ustavnim amandmanima nakon demonstracija 1968., Kosovo je steklo status autonomne oblasti, a Ustavom iz 1974., postalo je autonomna pokrajina u okviru Srbije.

Rečeno je da je nakon Titove smrti, albanski (i ne samo albanski) nacionalizam bio u rapidnom porastu, što se manifestovali kroz više demonstracija, koje su bile na rubu oružane pobune. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, albanske vođe su procenile da je vreme da svoj problem internacionalizuju i da ga predstave kao humanitarni problem zapadne civilizacije. Permamentno sprovodeći terorističke aktivnosti, masakre, silovanja, podmetanje požara, otmice i proganjanje, s jedne, albanski teroristi su opusu svojih aktivnosti dodali onaj segment koji je kvalitativno obogatio spektar napora koji su činili ka svom cilju, segment koji će možda prevagnuti u borbi sa Srbima.

Prestavljajući se kao strastveni i pouzdani saveznik zemalja Zapada, pre svega SAD, Albanci su lukavom politikom i svrstavanjem uspeli da iskoriste nesnalažljivost vladajuće garniture u Saveznoj Jugoslaviji u to vreme. Rezultati su poznati.

Agresivna i dobro usaglašena inostrana političko–diplomatska kampanja sprovodila se tako, da su se lideri stranih zemalja izjašnjavali protiv otcepljenja Kosmeta od SRJ, a u isto vreme podržavali albanske ekstremiste i teroriste i vršili sistematski pritisak na zvanične organe vlasti Srbije i SRJ, da bezuslovno ispune njihove ultimativne zahteve. Zalaganje SAD bilo je usmereno u dva pravca, s jedne strane, na pružanje podrške albanskim separatistima na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane, na nasilno svrgavanje tadašnjeg režima Jugoslavije. Tome u prilog govori i izjava specijalnog izaslanika SAD Ričarda Holbruka, koji je 28. avgusta 1998. godine u Kran Montani, izjavio da je Vašington imao prve zvanične kontakte sa “Oslobodilačkom vojskom Kosova – OVK“. Te kontakte je ostvario i Robert Gelbard, specijalni izaslanik SAD za prethodnu Jugoslaviju kao i ambasador SAD u Skoplju Kristifor Hil koji se tokom 1998. godine sastajao sa vođama OVK u Dragobilju kod Orahovca. Američki general Vilijam Voker, šef posmatračke misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju – OEBS na Kosovu i Metohiji, otvoreno je podržao albanske teroriste, naročito nakon dešavanja u selu Račak 16. januara 1999. godine.

Pored podrške SAD, „vetar u leđa“ albanskim ekstremistima dala je i Nemačka, čiji je ministar inostranih poslova Klaus Kinker izjavio da “to što se događa u Prištini nije unutrašnja stvar Jugoslavije, već se tiče cele Evrope” i da je “na Kosovu ugrožena stabilnost celog regiona“.

U 1998. godini, podršku albanskim separatistima pružili su i Kontakt grupa (SAD, Rusija, Nemačka, Engleska, Francuska i Italija), UN i OEBS. Kontakt grupa je sa održanih sastanaka, 29. marta u Londonu, 29. aprila u Rimu i 13. juna 1998. godine u Londonu, podržala albanske separatiste, i uputila zahtev SRJ da povuče vojsku i policiju sa Kosova i Metohije. Kontakt grupa je u Rambujeu u februaru 1999. godine, dovela albanske ekstremiste na pregovore sa predstavnicima SRJ i time je obezbedila da teroristička OVK ima status legitimne strane u unutrašnjem sukobu na delu jugoslovenske teritorije. Perfidnu podršku albanskim separatistima pružio je Evropski parlament usvajanjem Rezolucije o Kosovu, 23. oktobra 1997. godine kojom se osuđuje “nasilna akcija srpske policije protiv mirnih demonstracija u oblasti Kosova i pozivaju srpske vlasti da se uzdrže od daljeg nasilja“, kao i da pozitivno i brzo odgovore na odluke Evropske unije o otvaranju kancelarije u Prištini.

Analizirajući uticaj inostranih faktora u eskalaciji krize na Kosovu i Metohiji, kroz podršku albanskim separatistima i terorističkim dejstvima u južnoj srpskoj pokrajini, uviđamo da su nosioci pomoći bili kako istaknuti pojedinci država i međunarodnih organizacija, tako i mnoge uticajne institucije i nevladine organizacije. Zajednička karakteristika svih njih jeste ta da su oni u tom trenutku bili na vrhu hijerarhije moći u tom trenutku. To je uostalom obeležje vekovne albanske politike. Njihovi saveznici su retko kada bili autsajderi u utakmici moći i uticaja u evropskim i svetskim okvirima. Nisu to ni danas.

Prateći put hronologije događaja i strategije delovanja, dolazimo i do poslednjih petnaestak godina, koji su obeleženi međusobno povezanim događajima: jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, februara 2008. godine, te prijemom Albanije u NATO, 2009. Na taj način, položaj albanskog elementa je značajno učvršćen (i pored svih trzavica koje postoje u dnevno-političkim nastupanjima prištinskih zvaničnika i inostranih partnera kosovske nezavisnosti), a druge zemlje, pre svega, Srbija, dovedena je pred svršen čin.

Uslovljavanjem da je napredak u evrointegrativnim procesima u direktnoj vezi sa “normalizacijom” odnosa sa Prištinom, na prefinjen (ili perfidan) način se želi saopštiti da se od Srbije očekuje samo jedno – priznanje nezavisnosti Kosova. Ide se toliko daleko da se način rešavanja teritorijalnih sporova (koje imaju i mnoge države EU), prilagođava kosovskom slučaju, te se apostrofira njegova “posebnost”. Međunarodno pravo je palo na teme.

Do tada, geopolitička (geostrateška i geoekonomska) relevantnost područja Kosova i Metohije će nastaviti da bude prisutna. Bila ona ekonomske (rudna bogatstva Kosmeta, jeftina radna snaga), vojne (baza za nadgledanje balkanskog, jadranskog i “nepredvidivog”, istočnog reona) ili, možda kriminalne prirode (trgovina narkoticima, belim robljem i tome slično), teško je reći da će važnost ove teritorije prosto “nestati”. I to ne samo za narode koji ovde žive, već i za “Velikog brata”, pa sedeo on u Vašingtonu, Briselu, Berlinu, Moskvi ili Pekingu.

Iz srpske perspektive, značaj Kosova i Metohije nije samo u teritorijalnoj, bezbednosnoj i ekonomskoj dimenziji. Više je u istorijskoj, kulturološkoj pa i mitološkoj komponenti konfiguracije srpskog naroda i njegovog nacionalnog identiteta koji je skrojen oko Kosova i sudbonosnog boja iz 1389. godine. Bez toga, gubi se značajna determinanta u genezi sada prisutne svesti o nama samima.

Nikad ne treba sumnjati u značaj simbola. Na njima, više nego na fizičkim pretpostavkama, počiva svet ljudi. Vreme će pokazati koliko su toga svesni donosioci odluka. Ma gde oni bili.