Vojska Luganske narodne republike s ruskom vojskom vodi poslednje bitke na svojoj teritoriji, ali to će biti i oslobođenje istorijske pokrajine Slavjanoserbija, koju su sredinom 18. veka naselili Srbi iz Austrijskog carstva. Sećanje na Slavjanoserbiju sačuvano je i u ovom ratu, iako je pretila opasnost da bude satrto sve što nije ukrajinsko.
I sam Lugansk, danas polumilionski grad, nastao je kada se uz malenu kozačku stanicu na ušću reka Luganj i Olhovaja naselila četa srpske pešadije s porodicama. Ipak, središte sećanja na srpsku prošlost ostao je obližnji Slavjanoserbsk, čijih se oko 9.000 stanovnika hrabro suprotstavilo snagama kijevskog režima. I kada se činilo da će Lugansk pasti, Slavjanoserbsk je hrabro odolevao napadima sa dve strane, dok mu je leđa čuvala samo reka Severski Donjec.
Ova opština skupo je platila slobodu u svakom ratu, a sada se front udaljio i atarom vlada tišina na koju nisu navikli. U centru na davna vremena podseća spomenik s bronzanim Kozakom, Srbinom i Rusom i natpisom na tri jezika: „Nema svetijih veza od bratskih.“ Pored Slavjanoserbska je spomenik borcima Crvene armije palim u borbama s nemačkim nacistima, a sada imaju i onaj posvećen poginulim zaštitnicima sela.
Spisak bez konca i kraja
Nažalost, spisak žrtava nije konačan i to ne samo zato što još traju borbe. Prošle godine napokon su dostojno sahranjeni meštani Slavjanoserbska i zaseoka koje su ukrajinske trupe ubile pre osam godina. Nesrećnici su bili zakopani nasumično, gde su ih pokosili rafali ili granate, ali su ih rođaci uporno tražili. I nisu još sva tela nađena.
I primirja su u Slavjanoserbsku bila prošarana granatama. Desilo se pre dve godine i da su dvojica dečaka nagazila na minu. Jedan je poginuo. Ipak, artiljerijska vatra i front sada se polako, ali sigurno odmiču od Slavjanoserbska i oni se nadaju da će zauvek prestati kada bude oslobođen i Lisičansk, još jedan grad koji su osnovali Srbi.
Muškarci iz Slavjanoserbska sada jurišaju na ukrajinske trupe sabijene u Lisičansku, Rubežnom i Severodonjecku. Ukrajinci su opkoljeni sa tri strane, vode se žestoke ulične borbe, a u Slavjanoserbsku žene, deca i starci brinu za svoje „mužike“ i mole se za njihov spas u nedavno obnovljenoj Crkvi Svetog arhiđakona Stefana, koju su izgradili srpski doseljenici.
Duhovno sećanje
Za poznavaoce, ovaj hram je po svojoj arhitekturi neobičan među Rusima. Sačuvao je obrise vizantijske škole donete iz Srbije. Takva je glavna kupola, dok su ugaone ruske lukovičastog oblika. Sa seljanima se mole i protojereji Nikolaj Misjajlo i Mihail Grebenj.
– Istorijski temelj Slavjanoserbska i celog kraja položili su Srbi vojnici, koji su ispovedali iskonsku pravoslavnu veru. Oni su doneli u naš kraj obrede, običaje i životne navike, kao i ikone i bogoslužbene knjige. Evo, i danas kao danak duhovnog sećanja stoji hram koji su osnovali naši preci Srbi – ističu sveštenici.
Simbol slobode
Slavjanoserbsk ima i svoj muzej i u njemu srpsku salu. Kustos Aleksandar Bedljuga pre nekoliko godina dočekao je delegaciju iz Srbije.
– Za nas je Slavjanoserbija simbol slobode, časti i gordosti. Mi volimo svoju rodnu grudu, jer smo slobodoljubivi kao Srbi. I preživeli smo nasilje, kao i vi američko. Mi ne želimo rat, ali otadžbinu nikome nećemo dati – poručio je tada Bedljuga, koji stalno organizuje poučna predavanja za mlade o korenima njihovog mesta.
Izdržali do kraja
Naročito je napeto u Slavjanoserbsku bilo uoči rata, kada su svaki dan čekali da Ukrajinci prvi napadnu.
Pretpostavljalo se da će snage kijevskog režima na njihovom pravcu izvesti pomoćni udar i opkoliti mesto. Ipak, panike nije bilo, a stiglo je i pojačanje iz Luganska. Tih dana je ukrajinska diverzantska grupa sprečena da minira trafo-stanicu i gasovod, neophodne žiteljima u ovom kraju, gde februarske temperature dosegnu noću i minus 20 stepeni Celzijusa.
Četiri dana uoči rata odbrambeni položaji oko Slavjanoserbska napadnuti su sa 90 mina kalibra 120 milimetara. Zabeleženo je i da je tom prilikom ranjen jedan domaćin čija je kuća oštećena. Svoje zaštitnike gradić je sam snabdevao hranom, odećom, agregatima za struju…
Otimali i skrnavili
Uzvodno od Slavjanoserbska je selo Toškovka, koje je osnovao doseljenik iz Srbije Tošković, čije ime je zaboravljeno. Seljani o tome imaju samo mutne predstave. Toškovka je u ovom ratu imala manje sreće od Slavjanoserbska, jer su Ukrajinci savladali odbranu sela 2014. Odatle su artiljerijom gađali Slavjanoserbsk koji je uzvraćao istom merom.
Ukrajinski vojnici sa zapada zemlje srušili su spomenik Lenjinu i postavili kip Device Marije ispred pravoslavne crkve, koju su nameravali da pokatoliče za svoje potrebe. Osim toga, bili su skloni da od seljana uzmu šta im treba.
Tako penzionerka sada priča da su došli navodno da joj pomognu da vadi krompir, da bi potom odneli ceo rod.
– Već 10 godina živim sama od te ukrajinske penzije koja je dovoljna samo da platim račune, dok živim od onoga što uzgajim u bašti. A oni su uzeli sav moj krompir i utovarili u kamion. Bunila sam se i rekla im da mi je mama pričala da su tako nemački fašisti radili. A oni su ušli u moju kuću da obave pretres i ukrali 5.000 grivni (oko 170 evra) koje sam štedela sebi za sahranu. U policiji su odbili da prime moju prijavu – priča ova penzionerka.
A meštani Toškovke nagledali su se svačega. Desilo se i da vojnici 53. ukrajinske brigade ubiju svog saborca jer je odbio da im donese bocu votke. Oficiri su prikrili zločin tako što su ubijenog posmrtno proglasili za dezertera.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
