Pisanje kao molitva

Značajan književni jubilej, četvrt veka od izlaska kultnog romana „Ženski rodoslov“, kao i dve decenije od objavljivanja „Petkane“, srpska književnica Ljiljana Habjanović Đurović obeležava radno. Vredno radi na novom romanu, a poprište radnje je njena voljena Crna Gora.

Svoj književni put, koji traje već nekoliko decenija, naša sagovornica, kako ističe, vidi kao neprestano ostvarivanje svog životnog sna.

– Kao radost zbog koje sam zahvalna Bogu, koji mi je dao talenat i uslove za rad, sinu i mužu, zato što me vole baš onako kako mi je potrebno, i svojim čitaocima, bez kojih bi mi i talenat i rad bili uzaludni.

Nagrade i nepravde

I „Petkana“ i „Ženski rodoslov“ trajno su obeležile život i karijeru Ljiljane Habjanović Đurović. U specijalnim izdanjima ovih knjiga prikazala je deo tog puta. Na njemu je bilo mnogo lepih trenutaka, nagrada, ali i nepravdi i teških momenata.

– U početku, svako podmetanje, laž, odmazda, nepravda, istinski su me boleli. Shvatila sam da je, nažalost, nekim ljudima sama činjenica da sam uradila nešto lepo dovoljan razlog za netrpeljivost. Srećna sam što od te 1996. pa do današnjih dana svaku novu nepravdu i laž dočekam uvek jednom istom molitvom: „Gospode, sačuvaj me! Ne daj mi da im odgovorim. Ne daj mi da postanem zla kao oni!“

Mnoge zanima šta je bilo presudno da se odvaži na pisanje „Petkane“, jer je to označilo apsolutni iskorak iz svega što je do tada radila.

– Bila je jesen 1995. kada sam počela da pišem roman „Ženski rodoslov“, priču o pet generacija žena u mojoj porodici. Teško sam pisala. Mučila sam se s rečima. Uplašila sam se da sam izgubila dar. Jednog dana, krajem oktobra, sva očajna, plakala sam i molila za pomoć Svetog Nikolu, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog. Odjednom, u moj um došle su reči: „A zašto se ti, kao žena, ne pomoliš Svetoj Petki?“. I istog časa pred sobom sam videla ikonu svetiteljke u crvenoj haljini, sa plavom maramom.

Dar od kume

Do toga časa, kaže Ljiljana Habjanović Đurović, Sveta Petka nije bila „njena“ Svetiteljka:

– Istog dana, popodne, javila mi se moja kuma Dušanka. Ispričala mi je da je toga dana bila u manastiru Svete Petke u Izvoru (kod Paraćina) i da je tamo odjednom osetila da treba da mi kupi ikonu Svete Petke. Moram da napomenem da ona u to vreme nije bila pobožna i da je manastir posetila službeno. Možete zamisliti moju radost kad sam otkrila da Svetiteljka na ikoni izgleda isto kao u mom viđenju. Kuma i ja smo utvrdile da mi je kupovala ikonu otprilike u isto vreme kada sam se prvi put pomolila Svetoj Petki.

Tog oktobarskog dana 1995. desio joj se, kaže naša sagovornica, veliki duhovni preokret, koga u tom času nije bila svesna.

– Svim srcem svojim i svom dušom okrenula sam se Svetoj Petki. Prošlo je pet godina. Onda je došao 29. decembar 2000. Petak. Dok sam u Crkvici Svete Petke na Kalemegdanu čekala da celivam ikonu, javila mi se misao kao jasan nalog: „Treba da prestaneš da pišeš knjigu koju pišeš, treba da napišeš roman o Svetoj Petki i naslov treba da bude ‘Petkana!’ Uplašila sam se. Pitala sam se da li je to zaista volja Svetiteljke? Prošlo je više od mesec dana dok jednog jutra, budeći se, nisam rekla: „Dobro. Pokušaću“. Pisala sam kao da se molim. Nikad nijednu knjigu nisam napisala brže i lakše. Dok sam je pisala, naučila sam da bolje razumem i da više volim druge ljude. Postala sam bolji čovek. Do tada ja sam poštovala tradiciju i običaje. Ali o pravoj, suštinskoj veri nisam ništa znala. Danas, ja bez vere i Boga ne bih ni umela ni mogla ni htela da živim.

Tri nedelje u pustinji

Tokom snimanja filma „Sveta Petka – Krst u pustinji“, koji je režirao Ljiljanin sin Hadži Aleksandar Đurović, naša sagovornica je u novembru 2019. provela s ekipom tri sedmice u Jordanu.

– Bili smo u pustinji Vadi-Ram. U predelima u kakvima se Sveta Petka podvizavala 40 godina. Bilo je to jedno zaista izuzetno i ni sa čim uporedivo pre svega duhovno iskustvo. Svi iz ekipe osećali smo živo svetiteljkinjo prisustvo i blagoslov. Povremeno sam se udaljavala od mesta snimanja i odlazila dublje u pustinju. Molila sam se u samoći, pevala svetiteljki i plakala. I osećala sam kako mi ta molitva, ta pesma i te suze čiste dušu, srce i um. Kao one davne 2001. kada sam pisala roman „Petkana“.

„Ženski rodoslov“ osvojio planetu

– U vreme kad je objavljen roman „Ženski rodoslov“, bila sam poznata novinarka, urednica u tada najtiražnijem magazinu „Duga“. Otišla sam kod Milička Mijovića, vlasnika „Narodne knjige“. Rekla sam mu da imam roman sa kojim mogu da budem među deset najčitanijih pisaca i pitala ga da li može da me u tome podrži. Roman je objavljen 21. maja 1996. Za prvih pet meseci prodato je devet izdanja romana. A ja, umesto da uđem u prvih deset, postala sam najčitaniji srpski pisac. Sada je to najčitaniji roman u regionu u poslednjih 25 godina. Knjiga je prevedena na 11 jezika. U najvećoj moskovskoj knjižari Biblio-globus izdanje na ruskom bilo je „lider u prodaji“. Festival stvaralaštva žena 2007. u Pezaru u Italiji uzeo je za svoj moto početne redove iz romana. Veoma sam uzbuđena kada mi jave da je izdanje na engleskom preko Amazona kupio neko iz Japana, SAD ili Australije. I potpuno sam očarana što je izdavač iz Egipta na korice izdanja na arapskom stavio fotografiju moje čukun-babe Krstinje u crnogorskoj narodnoj nošnji, sa medaljonom koji je dobila od knjaza Nikole kada je rodila sedmog sina.