Pisac Aleksandar Ćuković: Ćirilica doživljava najviše udara

Pisac Aleksandar Ćuković rođen je 1991. godine u Nikšiću. Magistar je političkih nauka.

Do sada je objavio knjige: „Sporedni poredak“, „Omča“, „Konture horizonta“, „Kad skidaju krila“, „Pisac u kupatilu“, „Vrijeme riječi – Udruženje književnika Crne Gore od 1946. do 2020. godine i „Herostratov asistent“. Dobitnik je književnih nagrada: „Miodrag Ćupić“, „Mirko Banjević“, „Vidovdanska povelja“, kao i nagrade za najbolju kratku priču na „Podgorica art festivalu“. Dobitnik je Prve godišnje nagrade Udruženja novinara Crne Gore. Glavni je i odgovorni urednik časopisa „Stvaranje“ Udruženja književnika Crne Gore i dodatka o kulturi „Ćirilica“ dnevnih novina „Dan“.

Kako i kada ste zavoleli književnost? Na kojim knjigama, uz koje pisce ste stasavali?

– To su, pre svih, kao i kod većine, bile pripovetke Vuka Karadžića (djed Rade mi ih je čitao pre odlaska na spavanje), priče Branka Ćopića i epska poezija. Bilo je to lepo gorivo za potpirivanje dečačke mašte i lak način da se zarazite književnošću.

Šta je bilo presudno da kročite na književnu scenu?

– Kao gimnazijalac sam pokušavao napabirčiti neke stvari koje su ličile na poeziju u prozi. To je tavorilo, da bi, nakon izvesnog vremena, prirodno, završilo u korpi. Korisno je bilo na osnovu tih nekih prvih zabeleški razumeti proces sopstvenog čitalačkog i stvaralačkog sazrevanja. Svoju prvu priču, a ubrzo zatim i knjigu, objavio sam kao student. I više sam se obradovao priči.

U svom stvaranju opredelili ste se za, reklo bi se najteže – za teme iz samog života, današnjice. Da li ste Vi onaj koji teme bira ili ste u stvari – odabrani?

– Mogući odgovor na to pitanje se, možda, nalazi negde „ispred priče, na samom ulazu u nju, na nekom neobično šupljem mestu koje zasigurno nije sir“, kako zapisah u jednoj od svojih pričica.

Vaše stvaralaštvo ocenjeno je veoma visokim ocenama, prošlo filtere uglednih žirija, knjige su Vam nagrađivane… Imamo odnedavno još jednu veoma uglednu nagradu „Miodrag Ćupić“. Kakav je Vaš odnos prema nagradama i šta Vam predstavljaju kao mladom piscu koji je jasno opredelio svoj život i sudbinu?

– Nagrade prijaju kako zbog simbolike, tako i zbog nekih drugih stavki koje ih čine: žirija, konkurencije… Prija kada je Vaš rad primećen, ali priča oko nagrada je kratka i brzo se zaboravlja, što i nije toliko loše. Pisac vodi bitku za svakog čitaoca. Možda se u toj neizmerno kratkoj priči oko nagrade, onako na blic, otvori kapija i usisa par radoznalih čitalaca. Na taj deo nagrade pisac takođe računa.

Osvojili ste, možemo reći, i kritičare i publiku svojom knjigom „Pisac u kupatilu“. Približite nam malo ovo Vaše delo…

– Pisac u kupatilu je zauzet, nema vremena, ogoljen je, demistifikovan do krajnjih granica, utopljen u sukob s kolegama po peru, čovek koji banalizuje i produbljuje istovremeno… Šta traži pisac u kupatilu? Šta očekuje od književnosti, politike, točka istorije, umetnosti? Čemu se nada? Čija je to velika književnost nastajala u toaletu? Koje su to političke i uopšte istorijske odluke donošene za vreme pranja zuba? Sve su to granična pitanja iz kojih taj pisac iz kupatila crpi inspiraciju…

Koje uzore ste imali u književnosti, domaćoj i stranoj?

– Prvo su mi na umu pisci kratkih priča: Harms, Bredberi, Čehov, Borhes, Lidija Dejvis… kod nas: Srđan Tešin, David Albahari, Momo Kapor… Pisci kratkih priča imaju posebno mesto u mom književnom vidokrugu. Sem njih, tu su i Džordž Orvel, Edgar Alan Po, Miro Vuksanović, Dobrica Ćosić… Sve što čitamo ostavlja neku „posledicu“. Pisci poput pomenutih, ali i mnogih drugih, učinili su da svakako snažno počnem da se zanimam za određene slike i sisteme, o kojima sam i ranije razmišljao, ali kojima nisam uspevao prići i „s one neke strane“. To su ujedno pisci čiji rad i delo izuzetno cenim. Neki od njih su me prosto „nagovorili“ na određene književne eksperimente.

Sve Vaše knjige štampane su na ćiriličnom pismu. Uređujete ugledni dodatak o kulturi „Ćirilica“. Kako doživljavate ovaj značajan projekat?

– Ćirilica je pismo koje je doživljavalo i doživljava najviše udara, kako s političkog, tako sve više i s tehničko-tehnološkog aspekta. Jasno vam je na čijoj strani pisac mora biti. Da je latinica ugrožena – svoja dela bih štampao na latinici. S druge strane, suvišno je ponavljati šta je ćirilica istinskoj Crnoj Gori, ali i šta je dodatak o kulturi „Ćirilica“ poslednjih godina stvaraocima Crne Gore.

Veoma ste aktivni i kao pisac, ali i funkcijom u Udruženju književnika Crne Gore. Kako stvari stoje danas u ovoj kući? Kako ide saradnja sa srodnim udruženjima iz Srbije?

– UKCG je poslednjih godina zgusnulo svoje aktivnosti, obogatilo izdavačku delatnost, proširilo članstvo na mnogo mladih i talentovanih intelektualaca. Redovno izdaje časopise: „Stvaranje“ (osnovan davne 1946. godine, a čiji sam glavni i odgovrni urednik), „Skver“ (izlazi na stranim jezicima) i „Književni zapis“. Objavilo je i monografiju „Vrijeme riječi – UKCG od 1946. do 2020. godine“. UKCG je uvek otvoreno za saradnju sa svim srodnim udruženjima. Uostalom, svi smo na istom zadatku koji ne poznaje granice.

Doživeli smo da su iz lektire u crnogorskim školama prognani poznati srpski pisci poput Miloša Crnjanskog, Ive Andrića, Desanke Maksimović, čika Jove Zmaja… Šta mislite o tome?

– To je samo slika jednog otužnog trenutka. Nadam se da će takva praksa postati prosto ružna uspomena i ideološki alat za kojim niko promišljen i dobronameran više neće posezati u budućnosti.

Na čemu trenutno radite, šta pišete? Hoćemo li biti u prilici da Vas slušamo i gledamo u Srbiji na promociji Vaše knjige?

– Trenutno radim na esejima čije teme će u svakom smislu povezivati književnost i neke njene obrise sa naizgled nespojivim stvarima. Kada su u pitanju planovi i promocije – pandemija virusa korona nas je naučila da se isuviše „ne zalećemo“. U svakom slučaju s nestrpljenjem iščekujem književne razgovore pred publikom u Srbiji.