U još nezavršenom hramu Blage Marije u Banstolu kod Sremskih Karlovaca, u prisustvu više stotina Krajišnika iz više krajeva Srbije, ali i dijaspore, vladika sremski Vasilije služio je u nedelju parastos svim žrtvama „Oluje“, a zatim je proslavljena slava ove crkve koja je ujedno i slava svih prognanih Srba iz Hrvatske.
– Počeli smo spontano da se okupljamo 4. avgusta pre tri godine i to je sada postala tradicija. U Banstolu i okolini nov život pronašlo je oko 4.000 prognanih Krajišnika i mada je od pogroma prošlo 24 godine, verujte, kod svakog od nas su sećanja još uvek sveža i bolna – pričaju Dijana i Bojan Čiča, kumovi crkve i vlasnici restorana Zavičaj u kome je sve podređeno negovanju tradicije na stari kraj.
Krajiška suza
Kažu da su na početku naivno verovali da će se brzo vratiti u svoje domove, ali je stvarnost ipak bila drugačija.
– Poslednji put kad sam obišla naše groblje, zatekla sam pust grad, s nekim tuđim narodom na ulicama. To mi je bilo najteže da shvatim – priča Dijana.
Njen suprug Bojan je od početka bio u organizaciji gradnje crkve koja je jedina u Srbiji zidana po ugledu na ruske pravoslavne hramove zbog čega je odmah proglašena za „putinku“.
Direktor Veritasa Savo Štrbac objašnjava da će to biti i prva crkva posvećena svim mučenicima, žrtvama „Oluje“.
– U dogovoru sa vladikom na jednom zidu će se naći imena svih poginulih i nestalih u „Oluji“, a za crkvenu slavu je odabrana upravo Blaga Marija, datum koji nam je okrenuo živote naglavačke – priča Štrbac.
Odmah uz crkvu je i spomenik Krajiška suza, koji će, kad bude bio završen, biti visok sedam metara sa mermernim belim krstom kao orijentirom.
Iz daleke Australije, već treću godinu zaredom parastosu u Banstolu prisustvuje 35-godišnja Magdalena Konjević. Rodom iz Udbina, ova devojka je sa roditeljima i bratom tog avgusta otišla na put bez povratka. Od 1998. godine žive u Melburnu.
– Sećam se da je bio mračan dan. Seli smo da večeramo kad je počeo haos. Majka je samo imala vremena da u tašnu spakuje malo stvari za brata i mene i to je bilo sve. Imala sam samo 11 godina, ali se sećam tog turobnog puta i kako smo pred Beograd stigli u autobusu kome nisu radile kočnice.
Nema pravde
Parastosu su prisustvovali i Radovan i Danica Mihajlović. Rodom iz Pačetine kod Vukovara, ovaj bračni par već 50 godina živi i radi nemačkom Gelingenu. Priznaju da su plakali kada su te 1995. godine videli potresne slike kilometarskih kolona prognanih sunarodnika.
– I dalje me duša boli šta smo kao narod u poslednjem veku sve preživeli. Pa kada u Somaliji dve hiljade ljudi krene u izbeglištvo digne se ceo svet da im pomogne, a patnju Krajišnika kada je proterano 265.000 ljudi niko ni tada, a ni danas ne spominje. Najtragičnije je što se sve to događalo u srcu Evrope. Ne može čovek da ostane ravnodušan na takvu nepravdu – priča Radovan.
O tome da ni 24 godine od „Oluje“, ali i brojnim nekažnjenim zločinima tokom rata u Hrvatskoj nema pravde za sve ubijene i proterane svojim primerom svedoči i Jelena Čiča koja je rodom iz gračačkog sela Piljani.
Te 1995. godine je proterana sa suprugom Zoranom, svekrom i svekrvom. Svake godine se vraća isključivo zbog grobova.
– Dve godine ranije, 22. januara ubijen mi je otac Đoko na Alanu. Hrvati su postavili zasedu za dva kamiona sa ljudima iz Gračaca i bukvalno ih masakrirali. Mog oca sam pronašla sa rupom u čelu. Za ovaj zločin nikada niko nije odgovarao, a sve manje ga i spominju. Nije i jedina nepravda koja je nas Srbe zadesila u Krajini. Za nama su ostala pusta sela i gradovi i groblja. Ništa više.
Milena Čanković: Iz Švajcarske u susret koloni
Milena Čanković (51), autorka knjige „Divani ličkih spomenika“, najzaslužnija je za podizanje spomenika Krajiška suza, a njemu je namenila i sav prihod od ove knjige koju je prodavala od Evrope do Australije. Priča da je u planu da se preko puta ulice izgradi i Spomen dom Krajine, mesto na kome će se ubuduće obeležavati sve manifestacije.
– I tu zavisimo od ljudi dobre volje, ali moje iskustvo govori da Krajišnici, ma gde da su, hoće da pomognu, znaju da se ono što im se dogodilo nikada ne sme zaboraviti.
Ovog januara Milena se za stalno vratila u Srbiju pošto je u Švajcarskoj provela 40 godina.
– Kada se desila „Oluja“ stariji sin Nemanja je imao četiri godine, a mlađi Benjamin je još bio u stomaku, tada sam bila u šestom mesecu trudnoće. Međutim, čim sam videla snimke te nepregledne kolone ljudi natrpala sam hranu u kombi i sa decom im iz Švajcarske krenula u susret. Kod Apatina i Bačkog Gračaca sam stala i počela da delim pomoć. Plakala sam sa tim ljudima, jer sam i ja rodom iz tih krajeva, iz Udbina – priča ova žena.
Objašnjava da je od „Oluje“ prošlo 24 godine, ali da najviše boli što Hrvatska i dalje tog datuma slavi:
– Na taj način se sve žrtve, svi ubijeni civili ponovo ubijaju.
„Idem u inat, da ih nerviram“
Već trideset godina u Lincu, gde mu sada žive i rade i deca, Dijana i Aleksandar. Jovan se odlično seća tog avgusta 1995. godine.
– Majka Vukosava je bila u selu kada je počeo napad, a ja sam se osećao potpuno bespomoćno. Na svaki način sam pokušao da saznam da li je dobro, ali telefoni nisu radili, pa sam tek preko prijatelja iz Švajcarske uspeo da zamolim jednog prijatelja da je pronađe u kilometarskoj koloni. Uspela je da se probije – priča Jovan i ponosno ističe majicu na kojoj piše: „Oluja – zločin koji još traje“.
– Zaista je tako. Evo, pre nekoliko dana u Zapužancima kod Benkovca su ponovo osvanuli grafiti da „Oluja“ još nije završena i da Srbima tu nije mesto. Međutim, ja stalno idem u rodni kraj. Idem u inat, da ih nerviram – kaže kroz gorak osmeh.
Sveštenik se vratio iz Amerike
Starešina Hrama Blage Marije je protonamesnik Siniša Hrvačević, mladić koji je izbeglištvo gledao svojim očima od Visokog u Bosni. Mada je u Klivlednu imao svoju parohiju, a zatim se i oženio i dobio decu, on se pre nekoliko godina vratio sa željom da bude uz svoj narod na Banstolu gde je stigao sa sedam godina, a zatim u obližnjim Sremskim Karlovcima završio Bogosloviju.
– Polako završavamo hram, ali imamo sreće što je on sve ove godine živ, a uz ljude dobre volje koji su spremni da pomognu uspećemo i da ga brzo završimo i zatim i oslikamo. Velika je sreća što ćemo baš ovog 31. avgusta da imamo i prvo krštenje i to troje dece porodice Vukas, a već u oktobru i krštenje jednogodišnje Sofije, unuke velike dobrotvorke Milene Čanković – priča protonamesnik Hrvačević.
Tražimo ono što je naše
Pomen i parastos žrtvama „Oluje“ održan je i u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.
Predsednik Koordinacije udruženja izbeglih i raseljenih u Srbiji Milan Žunić ističe da se prognanim Srbima i 24 godine pošto su izbegli sistemski onemogućava povratak u Hrvatsku, obnova uništene imovine, pravo na penziju …
– Ne tražimo mnogo ni od Hrvatske ni od Srbije, od Hrvatske tražimo da nam ne otima ono što je naše – imovinu, penzije i stečena prava, Tražimo i pravo na povratak, na našu imovinu, slobodan život i naknadu za uništenu, opljačkanu i otetu imovinu – rekao je Žunić.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
