Oldtajmerom do Srbije

Daj gas Džo! I Džo Prvi da gas. Da gas i Džo Drugi. Tako dužinom od 2.000 km ili nakupljena 32 sata. Vozili, vozili, sa srećom krenuli, u sreći dočekani. Avantura za najprobirljivije. Umorili se i odmorili. Smrzli se i proključali. Bili siti i željni da budu siti. Na parking-odmaralištima dolazili sebi. U ukupnom zbiru: nezaboravno uživali.

Ovako: Džo Prvi je – Nikola Božanić (46), a Džo Drugi – Staniša Jevremović (48). Prvi Džo ili Nikola kupio mini moke,  oldtajmer iz 1992. godine. Pretpostavka je da je automobil proveo tri decenije na putu, a možda se i kiselio u garaži. Ono što je tačno je da deluje kao maloletnik. Lepa kola, dušu dala za fotografisanje, pa se Džo Prvi i Džo Drugi stalno selfovali. Istina, kola su na rajsferšlus, ali je branik celični, stabilniji i naizgled sigurniji od bagera. Kad su ih na graničnom prelazu ugledali carinici i službena lica, svi u čudu, pa beskrajno ljubazni glasno pitaju:

– Kakva je ovo zajebancija?

Bez amortizera

A, nije, već zbilja prava. Uz to dijasporski korisno u pravcu matične budućnosti. Baš tako. Ili ovako:

– Tražio sam po internetu kola kojim bi se tokom godišnjeg odmora vozao po mojoj Srbiji. Pronađem englesko vojno vozilo, u maloj seriji rađeno od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka, cena 26.000 evra… Namera je da ga šlep-službom prebacim u rodni kraj. Onda pričam sa kumom Stanišom, razrađujem, a on momentalno predloži da ga zajedno odvezemo. Kola nisam probao, nimalo proveravao, hajde, probaćemo mi. Hm, zabavna ideja, letnja šema, je li? – uživeo se Nikola.

Dogovor pao. Krene Nikola iz Pariza, pokupi Stanišu u pariskom predgrađu Dansi.

– Prtljag?

– Ma, ne! Nema mesta. Gepek je za kantu sa gorivom i dizalicu. To je, ipak, automobilčić – prosuđuje Nikola.

Gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna. Ili, kad je dobra volja, problemi ne postoje. Na primer, u ovom tandemu momentalno je eliminisan prvi problem uz konstataciju da se ne ubrajaju u dvometraše, što je mnogo dobro, dakle, noge će uspeti ušarafiti.

Udobno je?

– Nije. Sedište do sedišta, dva napred, dva pozadi, jedan do drugog, nabijeni kao vojnici na moskovskoj majskoj paradi, što znači – ne mrdaj.

Dodaju:

– Mislili smo da je nebitno što nema krova i vrata, samo cerada, a onda se desilo da smo noću, prolazeći Nemačkom, bili sto posto uvereni da smo na Severnom polu. Brrr! Uh! Srećom da nije bilo oluje i kiše. Prošlo je.

Na to saopštavaju da vozilo nema amortizere i da bi značenje tog nedostatka najtačnije opisali njihovi bubrezi. A i pored toga dvojici drugara osmeh ne silazi sa lica.

Markovac kao cilj

Slušali ste radio emisije, pitamo.

– Nema radija, a i da ga ima, ne bismo ništa čuli. Buka motora je nesnošljiva. U kolima nema ni upaljača za cigare. Nema punjača za mobilni telefon. Samo drnda, poskakuje, bruji, grmi, uši razvaljuje, a kako bismo međusobno razgovarali morali smo se derati poput najvećih gluvaća – složno opisuju.

Put dug. Ko nedođija. Sve klaj, klaj, užim, širim i najširim asfaltom. Skoknuli bi sa nacionalnih saobraćajnica na auto-put, pa obrnuto, prema situaciji, kako se uklopi.

I, sve nabrojano „limuzina“ je stoički izdržala. Dobro, ipak da se ne preteruje, malo je i zapelo, jednom, nešto u motoru zakazalo, tačnije, buka je postala opominjuće nesnošljiva. U Mađarskoj se to desilo, naletela dva Džoa na garažu, eto, lager popustio, mehaničar sredio, pa se za uspomenu sa francusko-srpskim trijom fotografisao.

Prema nepomerajućem planu: svakih 300 km je pauza, rezervoar da se puni.

– Napunimo se i mi kafom. Nema spavanja. Dobri smo vozači, vozi jedan, drugi malčice dremka, vozi drugi, prvi positno dremka, a sloga ne popušta, sloga je kumovska – govori tandem srpskih maratonaca.

Sad Staniša solira:

– Stvarno nije bilo teško. Ili, bilo bi teško onima koji vole i priznaju samo udobne automobile, ali nas dvojica volimo vožnju i – uživali smo.

Kako bi se po narodski reklo, „zadnja pošta“ Markovac, ali do tog Markovca došao je samo Staniša, dok je u tranzitnom Beogradu Nikola uskočio u avion, pa let-let do Pariza, gde ga čeka, a u susret godišnjem odmoru, stalno radno mesto.

– Takav je i bio dogovor, kum je iskoristio vikend da kola dotera u Srbiju, a ja sam, kao individualni sportista, „limuzinom“ koja ne prelazi 80 km na sat, nastavio do Markovca gde sam porodici Božanić pošteno isporučio „pošiljku“ – savestan je Staniša.

Najlepši odmori

Evo razrade: Nikolina majka je iz Beograda, otac iz Guče, a Staniša je „ceo“ iz sela Zabrđa, kod Petrovca na Mlavi. Nikola je rođen u Francuskoj, a Staniša je u zemlju galskog petla došao 1989. godine. Obojica svakog leta idu u Srbiju, u kojoj im je sve lepo i ničim je ne bi zamenili.

– Roditelji, bliža i dalja rodbina, kuća porodična, društvo. Jeste, ima razlike, dva su načina života, dva ritma života, pa nam se i razlikuje francusko ili srpsko društvo, što nas i obogaćuje – kumovska je analiza.

„Krštenje“ u avgustu

Noću je bilo smrzavanje, ali ne i zagrejavanje kuvanom rakijicom ili vinom. Danju je bila vrelina, ali nije bilo hlađenja zarošenom kriglom piva.

– Kad se zaustavimo, sokić popijemo. Može i voda. A onda smo sve nadoknadili kod kuće. Mogu zamisliti kako ćemo sve to pomnožiti, krsteći automobilčić, kad se u avgustu sastanemo u Markovcu – najavljuje Staniša.

Sloga i ljubav

Staniša je uzorni suprug veoma zaposlene (dakle, svet obišla) francuske stjuardese Marine Nikodijević, njih dvoje su roditelji Luke (16,5), Lane (14) i Marka (7,5). Nikola se oženio Draganom Đuranović, deca su im Sokol (14) i Varvara (12). Tokom godine su svi u Francuskoj, a letnje vreme i odmore, istinski uživajući, provode u Srbiji.

Prijateljstva bez granica

– U Parizu se uglavnom družimo sa našim ljudima i to bivšim Jugoslovenima. Odlično funkcioniše. Nema razlika, deljenja, vaganja. Važno je da je čovek korektan, nebitno je odakle je. Ali, gledajući u celini, sve više ima promena. život se promenio. Ništa nije uklopljeno kao ranije. Svako svoju priču živi. U Francuskoj si, ipak, stranac. Naravno da imamo svakodnevno društvo, ali je poseban ugođaj letnji jednoipomesečni boravak u matici. Tamo sam išao u školu, školski drugari su radost života – Stanišina je ocena.

Dinosaurus kao treći „cimer“

Da sve nije kao što jeste potvrđuje i naredna istinita pričica. Odnosno, može li u flašu od litar da stane dva litra tečnosti? Ne može! A može li u automobilčić stati ceo dinosaurus? Ne može! E, može! Mališan Marko Jevremović je od tate Staniše zatražio da mu u Zabrđe donese dinosaurusa. Otac ko svi očevi, slab na sina, pronašao plišanog džinovskog dinosaurusa i, onom klaj-klaj linijom, dovezao do odredišta. I eto potvrde: malo može biti veliko i veliko može da bude malo.