Oči u oči s ajkulama

Još od detinjstva bilo joj je, kaže, suđeno da voda bude njena sudbina.

Odrasla je u Bosanskoj Gradiški, pored Save. Bila je najbolji đak, a u Beogradu je završila ekonomiju. Otac joj je radio kao građevinac u Austriji i podržavao je njenu želju da se bavi sportom, isto kao i majka, pa im je stoga beskrajno zahvalna. U leto 1986. godine počela je da radi kao ronilački instruktor na Jadranskoj rivijeri.

Danas je Božana Ostojić, instruktor Svetske ronilačke federacije. Bila je član ekspedicije Žaka Kustoa. Svetska je rekorderka u ronjenju na dubini od 128 metara, a kao član francuske ekspedicije preronila je pećinski sistem u Meksiku dug 92 kilometra.

Može se pohvaliti da je posetila mnoga zanimljiva mesta na planeti – Madagaskar, Maldive, Mauricijus, Zanzibar, Sibir, Bali, Filipine Meksiko, Kubu, Bahame, Brazil… Kao jedna od retkih žena vrhunskih ronilaca, Božana kaže da pripadnici jačeg pola u toj disciplini vide šansu za dokazivanje, dok lepši pol mnogo ozbiljnije pristupa ovom sportu.

Inače, njena prva ljubav su bili avioni.

– Želela sam da budem pilot lovca, što u ono vreme nije bilo moguće. Danas znam da je to izuzetno zahtevan poziv za žene, zbog toga ih ima veoma malo u svetu. Imam dosta prijatelja pilota MiG-ova, obožavam ih beskrajno.

Obuka za komandose

Kaže da zbog ogromnog iskustva ne oseća nikakav strah. Kao i u svemu drugom, strah prilikom ronjenja se javlja kada nemate dovoljno informacija, znanja i iskustva, ističe i dodaje da s druge strane, morate dobro da planirate svaki zaron, kao i opremu, jer dosta zavisite od njenog kvaliteta.

– Kada govorimo o strahu, to je i pitanje kako se odnosite prema životu. Većina ljudi se plaši nepoznatog, ali takav strah nikada nisam osećala jer sam po prirodi veoma radoznala – ističe ova neustrašiva žena.

Od rođenja je, veli, vezana za vodu.

– Rasla sam uz serije Žaka Kustoa „Silent world“, te je bilo nekako logično da se upišem na obuku ronjenja čim su se stekli uslovi, a u to vreme je bilo minimalno napunjenih 16 godina. Oprema u ono vreme nije bila toliko sofisticirana kao sada, nisu postojali ronilački kompjuteri, kompenzatori plovnosti, tako da je obuka trajala mnogo duže nego u današnje vreme, iz prostog razloga što su ronioci morali biti mnogo obučeniji i spremniji za slučaj problema. Elem, nakon šest meseci obuke bila sam u pravom smislu reči komandos.

Iako je vezana za rodni kraj, Beograd je doživljavala i doživljava kao svoj grad.

– Voda je moja sudbina od rođenja, čak sam i Škorpija u horoskopu. Uvek sam tražila vodu, gde god da sam. U jednoj prilici, jedva se sećam, bila sam baš dete, roditelji su imali zalihe vode u bačvama, bilo je sušno leto… Otac je sasvim slučajno prolazio i čuo pljus… Ja sam upala u ogromno bure i da nije bio u prolazu ko zna šta bi bilo. Kao što rekoh, glavna inspiracija za bavljenje ronjenjem su mi bili filmovi Žaka Kustoa. Većina ronilaca je maštala da budu članovi njegovog tima i da učestvuju na njegovim ekspedicijama. Ja sam bila jedna od njih. Kad je objavljeno da Kusto istražuje Dunav, a Dunav prolazi kroz Beograd, nadali smo se da ćemo sresti Kustoa i njegovu slavnu ekipu. U to vreme, on je veoma malo učestvovao na ekspedicijama, već je bio prešao 80 godina, ali bio je u Beogradu na sastanku sa ministrom ekologije. Klub čiji sam bila ponosni član URS je prvi krenuo sa ronilačkim turizmom na Jadranu. Imali smo ugovor sa Jugotursom i vodili sedam ronilačkih centara duž jadranske obale u hotelima ove agencije.

– Moja preporuka za rad sa Kustoom bio je ronilac, član njegovog tima, koji je bio moj gost na Jadranu. Vodila sam ga na ronjenje u našem centru.

Harizmatični vizionar

– Vodila sam ga na ronjenje kad su došli u Srbiju, ja sam organizovala njihove aktivnosti kod nas, radila sam pre svega logistiku u svim aspektima, naravno i ronila. Kad je kod nas počeo rat, oni su prestali da dolaze, ali pozvana sam na ekspediciju u Južnu Afriku. Saradnja je prestala 1997. kad je Kusto otišao na neko lepše mesto. Bio je harizmatičan, vizionar, imao je rešenje za svaku situaciju. Bila je privilegija poznavati ga i raditi sa njim.

– Bio je veliki zaljubljenik morskih dubina, putovanja i avantura. Prvi je organizovao istraživanje mora i okeana, ali ekspedicije nisu bile samo ronjenje, bavio se Kusto i ljudima, kulturom i socijalnim problemima. Filmovi koje je producirao predstavljali su revoluciju jer je do tada podvodni svet bio potpuna misterija. Ljudi su dobili priliku da zavire ispod površine vode i otkriju u bukvalnom smislu reči novu planetu. Stoga ne čudi da je izabran za najznačajnijeg čoveka 20. veka u konkurenciji sa Jurijom Gagarinom.

Kao nešto najspektakularnije što je radila izdvaja sibirsku ekspediciju.

– Pre svega zbog ekstremnih uslova u kojima smo ronili, ali i samo putovanje je bilo zaista spektakularno. Letela sam šest sati od Moskve do Jakutska i tu se po prvi put srela sa temperaturom od minus 55 C, posle smo se vozili osam dana Kamazom Transsibirskom magistralom, na relaciji Jakutsk-Magadan, a to je 2.200 kilometara… Spoljna temperatura je bila čak minus 68-72 stepena. U Kamazima smo spavali, jeli, bilo je to neverovatno iskustvo. Naravno, umivali smo se, prali kosu otopljenim snegom, jer je sve smrznuto. Temperatura vode bila je 0,1 stepen, oborila sam Ginisov rekord, ronjenje na najhladnijoj tački na planeti, na Polarnom krugu.

Specijalne tehnike

Nakon ekspedicije u Sibiru uspela je da zasluži članstvo u Ruskom geografskom društvu i godinu dana kasnije imali su ekspediciju na Barencovom moru, gde ima mnogo orki.

– U moru slobodne orke znaju da budu veoma agresivne, napadaju sve što im je nepoznato, tako su i zaslužile ime kitovi ubice. Zbog svega toga je planiranje ronjenja moralo biti izuzetno pažljivo i temeljno. Pored orki, na Barencovom moru smo istraživali i džinovske krabe. Divan je osećaj roniti pored kitova i ajkula, jasno je da su potpuni gospodari morskih dubina i da su vas pustili u njihov svet da uživate. Vodu beskrajno poštujem, ali i sav živi svet u njoj. To nije prirodna sredina za nas i treba da budemo zahvalni što nas puštaju da uživamo u tom čarobnom svetu gde vladaju potpuno drugačiji zakoni.

Belo more je bila njena sledeća ekspedicija sa Ruskim geografskim društvom.

– Novi Ginisov rekord, 111 metara dubina, a temperatura vode -2 C… Ovde nije problem kako se ugrejati, imamo specijalna odela sa grejačima, teškoća je bilo sa disanjem jer je ogromna razlika između temperature našeg tela i izdahnutog vazduha i okolne vode, može da se desi tzv. free flow i da ostanemo bez vazduha u veoma kratkom vremenu zbog čega je potrebno veliko iskustvo i specijalne tehnike da bi ronjenje bilo bezbedno. Pre svega imajući u vidu da je iznad nas led debljine dva metra, te da možemo da izronimo samo u maloj rupi u ledu koja je otvorena za naše ronjenje.

Naša sagovornica je članica Izvršnog biroa Svetske ronilačke federacije, koja je jedina ronilačka asocijacija član Međunarodnog olimpijskog komiteta.

– U CMAS me preporučio Žak Kusto tako da sam ja neki selebriti tamo, jedna od retkih iz starih vremena… Čast je biti u ekipi koja kreira ronilačku politiku na svetskom nivou. Veliki broj ljudi ne zna da ronjenje ima i takmičarski aspekt. Ja sam bila sportista od samog početka bavljenja ronjenjem, bila sam dvadesetak godina u reprezentaciji, takmičila se za tri države, SFRJ, SRJ, Srbiju. Srećna sam zbog toga…

„Ženske grudi“ u Meksiku

Ronjenje u pećinama se smatra najopasnijom aktivnošću uopšte.

– Mnogi bi rekli da je to padobranstvo, međutim u padobranstvu postoje solucije i za otkazivanje padobrana, ali bilo šta da se desi u pećini, ceo put mora da se ide nazad jer nema mogućnosti vertikalnog izrona, a ronioci su ograničeni količinom vazduha u bocama. Pećinski sistem Nohoch Nah Chich, domoroci ih zovu Cenote, što znači ženske grudi, najveći su sistem na svetu, kasnije je spojen sa Dos Ochos i zajedno čine preko 150 kilometara kanala koji su potpuno ispunjeni vodom, nema suvih delova pećine. Ceo Jukatan je izbušen kao švajcarski sir sa pećinskim sistemima. Pećine su prelepe, obiluju pećinskim nakitom, stalagmitima, stalaktitima, stubovima, što znači da su nekada bile suve jer se nakit ne može formirati u vodi.

U izolaciji počela da kuva

– Verovali ili ne, treba da zahvalim korona virusu što sam počela da kuvam. Celog života se hranim po restoranima. U principu jedem zdravu hranu, dosta voća i povrća… veoma retko uzimam gazirana pića, od alkohola samo vino.

Ohrabrenje u porodici

– Imam sreće što su mi roditelji predivni. Nisu me nikad sputavali, ali naravno, nisu bili baš informisani o svim mojim aktivnostima, čisto da ne brinu. Većinu mojih poduhvata su saznali iz medija. Nisam im sve pričala, prosto da ne strahuju. Inače, slavimo Đurđevdan…