„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma“ i „proleteri svih zemalja ujedinite se“.
Tako glase prva i poslednja rečenica Komunističkog manifesta – ideološke lektire mnogih levičara, ali i svakog komuniste širom sveta, pa i bivše Jugoslavije.
Manifest Komunističke partije kako glasi njegov pravi naziv, napisali su Karl Marks i Fridrih Engels, po narudžbini Saveza komunista.
Profesor Đorđe Pavićević sa Fakulteta političkih nauka (FPN) kaže da je taj posao dodeljen Marksu jer je on tada važio za „teorijski potkovanog autora“.
„Komunistički manifest je programski dokument, više nego teorijski, ali je postavljao neke osnove za ono što bi bila platforma za formiranje komunističke partije i objedinjavanje socijalističkih radničkih partija koje su postojale“, kaže Pavićević za BBC na srpskom.
Jedna od glavnih ideja vodilja ovog političkog pamfleta je da je „istorija svih dosadašnjih društava – istorija klasnih borbi“.
Autori u ovom delu pozivaju na „nasilno rušenje čitavog dotadašnjeg društvenog poretka“, što je poslužilo kao opravdanje za sve komunističke revolucije širom sveta.
U njemu se po prvi put izlažu i ciljevi komunističkog pokreta među kojima su proleterska revolucija, ukidanje privatne svojine i uvođenje opšteg obrazovanja.
Vremenom je postao jedan od najvažnijih političkih dokumenata, koji je preveden na skoro sve svetske jezike.
Prvi put je objavljen u Londonu 21. februara 1848. godine, a 2013. godine registrovan je u UNESKO Programu sećanja, zajedno sa Marksovim Kapitalom.
Od novina, do Manifesta
Dvojica saboraca i autora ovog „političkog štiva“ prvi put su se nakratko sreli u Kelnu 1842. godine, kada je Engels honorarno, pod pseudonim – Fridrih Osvald, pisao za Rajnske novine u kojima je Marks bio urednik.
Prošlo je dve godine eok su se videli u Parizu gde se Marks preselio pošto su nemačke vlasti zabranile Rajnske novine.
Par godina kasnije, obojica postaju članovi tajne revolucionarne organizacije Savez pravednih, koji ubrzo postaje Savez komunista, po nekima prva međunarodna marksistička organizacija.
Upravo su po nalogu ove organizacije na kongresu u Londonu u novembru 1847., Marks i Engels dobili zadatak da sastave „za javnost opširan teoretski i praktičan program partije“.
Manifest der Kommunistischen kako je izvorno nazvan, štampan je u Londonu, na nemačkom jeziku.
Objavljen je pred Februarsku revoluciju u Francuskoj 1848, još jedne u nizu revolucija koje su buktale u Evropi te godine, koja je dovela do stvaranja Druge francuske republike.
Prethodio mu je Engelsov rad – Principi komunizma, koji je poslužio kao svojevrsni nacrt.
Nemački autori su za života napisali nekoliko predgovora za različita izdanja Manifesta, ali sam sadržaj je, iako su se istorijske i političke prilike menjale, pretrpeo neznatne promene.
„Manifest je istorijski dokument i mi sebi više ne dajemo pravo da na njemu ma šta menjamo. Možda će neko kasnije izdanje izaći s uvodom koji će premostiti rastojanje od 1847. do danas.“
„Ovo izdanje došlo je za nas i suviše neočekivano da bismo našli vremena za to“, napisali su autori u predgovoru nemačkom izdanju iz 1872. godine.
Šta piše u Manifestu?
Manifest se sastoji od preambule i četiri poglavlja, ispisanih na dvadesetak strana.
Prvo poglavlje se zove – Buržuji i proleteri.
U Engelsovoj napomeni uz englesko izdanje iz 1888. godine piše da se pod buržoazijom misli na „klasu modernih kapitalista koji su vlasnici sredstava za proizvodnju i iskorišćavaju najamni rad“.
Sa druge strane proletarijat podrazumeva „klasu modernih najamnih radnika koji su, budući da ne poseduju sredstva za proizvodnju, prisiljeni prodavati radnu snagu da bi preživeli“.
Marks i Engels smatraju da je proletarijat jedina prava „revolucionarna klasa“.
„Ostale klase se rastrojavaju i propadaju s razvojem krupne industrije, dok je proletarijat njen vlastiti proizvod“, piše u Manifestu.
S tim u vezi, srednja klasa – sitni industrijalci, trgovci, seljaci i ostali, nisu „revolucionarni, nego konzervativni“, a čak su i „reakcionarni jer pokušavaju okrenuti točak istorije unazad“.
Takođe u klasnoj borbi nema mesta ni za lumpenproletarijat, kome u marksističkoj terminologiji pripadaju najniži slojevi društva – skitnice, beskućnici, sitni kriminalci, prostitutke i ostali ljudi sa margine.
„Ta pasivna trulež najdonjih slojeva starog društva, biće proleterskom revolucijom tu i tamo ubačena u pokret, ali će se u skladu s čitavim životnim položajem radije dati potkupiti za reakcionarna rovarenja“, pisali su autori.
Ipak, glavni protivnik proletarijatu je buržoazija.
Ova vladajuća klasa, naspram koje stoji radnička klasa, kažu autori, neprestano eksploatiše proletarijat kao radnu snagu, najamnim radom, stvarajući profit za sebe i akumulirajući kapital.
Pavićević kaže da Marks nije „u početku jasno definisano ko je revolucionarni subjekt, nego je dosta uopšteno o tome pisao“, da bi potom to postali proleteri – „vrsta radničke klase koja bi trebalo da menja stvari“.
Dodaje da je Marks isprva smatrao da radnička klasa može izborima da dođe na vlast, da na taj način ostvari promene, ali da je brzo odustao od te ideje.
„Ima i stavova koji su najava onoga što bi kasnije bila diktatura proletarijata i tog prelaznog perioda – kada dođe na vlast, proletarijat bi despotskim sredstvima razvlastila buržoaziju“, objašnjava profesor.
Upravo na početku drugog poglavlja – Proleteri i komunisti, autori govore da je „neposredni cilj komunista isti je kao i svih ostalih proleterskih stranaka – formiranje proletarijata u klasu, rušenje buržoaske vladavine, osvajanje političke moći od strane proletarijata“.
U nastavku Marks i Engels postavljaju ostale ciljeve i kratkoročne zahteve koji bi doveli do postepenog odumiranja države i besklasnog društva.
To su ukidanje privatnog vlasništva, vlasništva nad zemljištem i nasledstva, progresivni porez, centralizacija saobraćaja i kredita posredstvom nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom, ukidanje dečjeg rada i tradicionalne (buržoaske) porodice, kao i uvođenje zajednice žena.
„Proletarijat će svoju političku vlast iskoristiti za to da buržoaziji postupno otme sav kapital, da sve instrumente proizvodnje centralizira u rukama države, tj. proletarijata organiziranog u vladajuću klasu i da što je moguće brže uveća masu proizvodnih snaga“, navodi se u Manifestu.
Socijalistička i komunistička literatura naziv je trećeg poglavlja gde autori kritikuju i pokazuju prekor prema takozvanom „reakcionarnom, konzervativnom i kritičko-utopističkom socijalizmu“.
Na primer konzervativnim, odnosno buržoaskim socijalistima pripadaju ekonomisti, filantropi, humanitarci, organizatori dobrotvorstva, zaštitnici životinja, sitni reformatori i drugi.
Ipak, profesor Pavićević smatra da Manifest, kao rani spis, nije pravio tolike podele na tadašnjoj levici, koja će se kasnije ujediniti u Prvoj internacionali – međunarodnom udruženju radnika, nastalom u Londonu 1864, koje je okupljalo socijaliste, komuniste i anarhiste.
„Marks nije bio baš potpuno konzistentan u svim stavovima, prosto su to bili polemički spisi, pa je često i menjao mišljenja o nekim konkretnim pitanjima – recimo da li je revolucija ili reforma put“, kaže profesor Pavićević
Marksisti su se ipak opredelili za revoluciju, posle koje će uslediti socijalizam – prelazni period ka komunizmu, u kome će država postepeno odumirati do konačnog nestanka, dok su anarhisti zagovarali njeno momentalno ukidanje.
Posle propasti Pariske komune iz 1871. godine, koju su mnogi videli kao ostvarenje ideala slobodnog i jednakog društva, dve glavne frakcije Prve internacionale su se konačno razišle.
Naredne godine, na kongresu u Hagu, izbačen je anarhista Mihail Bakunjin, koji je inače prvi preveo Manifest na ruski, dok je 1876. ova organizacija definitivno prestala da postoji.
U poslednjem poglavlju Manifesta pod nazivom Stav komunista prema raznim opozicionim strankama, autori govore o strankama i pokretima koje komunisti podržavaju ili im se priključuju.
Na kraju navode da „komunisti s prezirom odbijaju da prikriju njihove poglede i namere“.
„Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube sem svojih okova. A dobiće čitav svet“, piše na kraju pamfleta.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
