Nebo sve vidi i pamti

Kao da je krojač, život nekom skroji savršene uslove, drugima ostavlja razderotine koje prikupljaju rukama i obavijaju oko sebe, treći spajaju ostatke štepovima, kaže jedan od junaka romana „Krug“, najnovijeg, četvrtog po redu, Gordane Ilić. Ova beogradska učiteljica i književnica svojim pisanjem potvrđuje čuvenu rečenicu Ive Andrića da pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ukoliko ne služe čoveku i čovečnosti.

Sve je počelo knjigom „Pomoćna kuća“ i jednom setnom Olgom, nastavilo se romanom „Korov“, a trilogiju o sudbini junaka, istkanu kao tkanica, zatvara „Zapis“. U svakoj od navedenih knjiga teme su ljubav, patnja i bol, podstanari naših života. Gordanine knjige su osvojile čitaoce u matici i dijaspori.

– „Krug“ ne odstupa od teme prva tri romana. Sve četiri su priče iz života, o ljudima koji ih žive onako kako misle da je ispravno. U „Krugu“ se prepliću sudbine Vuka i Dušana, od rane do zrele mladosti i prave venčić nalik onom nastalom od poljskog cveća. Šarenilo boja, potom malo trnja, upleteni listići, opet trnje… Venčić može imati različito značenje, simboliku. Ovo je priča o ljubavi, poštovanju, prijateljstvu i priča o zlom semenu, mržnji, osveti, nasilništvu, prekinutom detinjstvu. Ovo je priča o životu – priča Gordana za „Vesti“.

Glavni junak „Kruga“ je Vuk, sin skromnog i poštenog obućara. Rano ostaje bez oca, bez novca i sa majkom domaćicom, prekida detinjstvo i započinje borbu u krugu života. Dušan je sin lokalnog moćnika. Sve što bi pokazao prstom bilo je njegovo. Odlučuje o životima drugih ne bojeći se Božje kazne. Njihovi putevi se dramatično prepliću i spajaju u karmički krug. Ovaj roman je literarni podsetnik da će svako nedelo, pre ili kasnije, biti kažnjeno. Nebo sve vidi, zapisuje i sve pamti.

– „Krug“ ima prstenastu strukturu, što je delimično i odredilo naziv dela. A krug je i jedan životni ciklus – napominje naša sagovornica, supruga Vladimira i majka Katarine, rođena u Umci, mestu gde, kako kaže, Sava ima najlepšu boju i miris.

Ljubav prema pisanoj reči osetila je još kao učenica.

– Krug mog književnog stvaralaštva počeo je, volim da kažem, tokom prošlog veka, kada sam kao đak pisala sastave i pesme na zadate teme. Zamišljala sam sebe kako pišem knjige, maštala o izgledu korica.

Nadahnuće na svakom koraku

Nadahnuće za pisanje Gordana nalazi svuda oko sebe:

– Umetnost i život se neprestano prepliću. Gledam, slušam, pamtim, onda pišem. Sklapam reči u rečenice dok putujem ka poslu i sa posla. Ukucam odmah u telefon da misao ne odleti. Ovo je moj doživljaj, ugao gledanja. Živim isto kao i pre objavljene prve knjige. Ne pišem zbog tiraža, ne poredim se sa drugim autorima, pišem zato što to volim – kaže Gordana.

U čitanju je lepota

Još dok je bila učenica naša sagovornica je mnogo volela da čita.

– Naš bibliotekar, počivši čika Mića, znao je da ću, posebno tokom leta, biti redovan posetilac gotovo svakodnevno i čekao me je sa odabranim knjigama na stolu.

Gordana danas radi u Osnovnoj školi „Stefan Dečanski“ u Železniku.

– Kao pedagog, trudim se da kod dece razvijem ljubav i želju za čitanjem, bogaćenjem rečnika. Pratim literarne konkurse, preporučujem ih deci i roditeljima. Škola u kojoj radim raspisuje interne konkurse i najuspešnije mlade stvaraoce nagrađuje i motiviše za dalji rad – priča Gordana Ilić.