Kao i kod drugih starih naroda, i kod Srba postoji verovanje u posebnu silu, koja je svojstvena celoj živoj i mrtvoj prirodi.
Ta sila može da bude spasonosna, ali i ubitačna. U naročito obilatim količinama, imali su je, kako se verovalo, narodni i državni glavari, sveštenici i vračari, a i pojedinci koji imaju „zle oči“, oni koji mogu nekog da ureknu, ili su dobri sveštenici, za koje narod veli da su „zle kletve, a dobre molitve“.
Uz pomoć te sile baja se i vrača, obređuje crna i bela magija. Od nje zavisi plodnost njiva i stoke, napredak cele zajednice koju glavari vode. Tu silu je Vuk Karadžić, sakupljajući i beležeći narodne običaje, dao izraz „duhovna sila“.
Prema srpskim verovanjima, duhovnom silom naročito raspolažu zduhači i zmajevi. Ali, i razne domaće životinje, naročito pas, vo, ovan ili petao, mogu imati takvu silu, i ona je, prema pravilu, uvek spasonosna.
Jedino konj može biti i spasonosan, i koban.
Takve religijske zabrane postojale su i u srpskom paganizmu. Sila čijeg se dodira primitivni Srbin plašio i izbegavao je najčešće su bili razni demoni koji stoje iza stvari i pojava, a najviše iza duša pokojnika.
Njihovo raspoloženje prema živima je moglo da bude različito, ali se verovalo, i još se veruje, da je uglavnom nepovoljno.
Lista zabranjenih stvari i pojava u srpskom paganizmu je bila podugačka. Jedno od najčešćih tabua je drvo koje se ne sme poseći. Vuk Karadžić navodi: „U Grblju se pripovijeda da između velikijeh drveta (bukava, rastova, itd.) imaju gđekoja sjenovita, koja u sebi imaju takovu silu da onaj koji ih posiječe odmah umre ili dugo godina do smrti ostane bolestan“.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
