Napravila veliku senzaciju, pa poručila

Iva Jović, američka teniserka srpskog porekla, napravila je veliki rezultat u 2. kolu Mastersa u Sinsinatiju, te je savladala 20. nositeljku Lindu Noskovu rezultatom 6:3, 6:0

Iva ima 17 godina i najmlađa je učesnica ovogodišnjeg turnira u Sinsinatiju, gde se u glavnom žrebu pojavila kao „laki luzer“.

Inače, rođena je u Kaliforniji, a njeni roditelji Bojan i Jelena emigrirali su u SAD pre njenog rođenja – otac joj je Srbin, majka Hrvatica, a starija sestra Mia igra tenis na UCLA univerzitetu.

– Mama je dobila zelenu kartu na lutriji, potpuno slučajno. U to vreme nisu bili ni venčani, ali su se venčali, došli ovde i morali da krenu od nule. Nisu imali ništa. Farmaceuti su, pa su morali ponovo da polažu sve testove i vredno rade kako bi izgradili život. Nije lako doći iz tako male zemlje u SAD – rekla je Iva i dodala:

– Mojim roditeljima je bilo veoma važno da govorim srpski kako bih mogla da pričam sa bakom, dedom, tetkama i ujakom. Zahvalna sam što imam tu mogućnost, jer sada na međunarodnim turnirima imam još jednu grupu ljudi sa kojom mogu da komuniciram. Mislim da ni komunikacija sa roditeljima i porodicom ne bi bila ista na engleskom – mnogo su duhovitiji na maternjem jeziku. Mama mi je čak govorila: “Ne znam engleski, moraš da govoriš sa mnom na srpskom”. To im je bilo veoma važno.

Inspiraciju je crpila od velikih imena:

– Ja sam tip osobe koja ništa ne radi samo reda radi, već uvek imam neki cilj ili san. Kada sam bila mlađa, gledala sam finala grend slemova i bilo je toliko vrhunskog tenisa. Sećam se da sam stalno gledala Veliku trojku (Federer, Nadal, Đoković). Novak mi je bio ogromna inspiracija, a tu je bila i Serena Vilijams. U poslednjim godinama obožavam da gledam Janika Sinera i način na koji igra. Pokušavam da kopiram što više od njega. Svi ti uzori… kad ih vidite, pomislite: “Vau, i ja želim to da radim”.

Do glavnog žreba je stigla zahvaljujući otkazu jedne igračice:

– Iskreno, nisam previše pratila žreb. Posle poraza u kvalifikacijama bila sam toliko tužna i ljuta da uopšte nisam obraćala pažnju. Sutradan su mi roditelji i trener rekli: “Druga si na listi, možda ima šanse, pokušaj da ostaneš spremna”. Nisam verovala dok sledećeg jutra nisam saznala da igram tog dana. Od toga da sam se vukla po kući i bila pomalo tužna, postala sam najenergičnija osoba na svetu – pomislila sam: “O moj Bože, vraćam se na turnir!” Bio je to čudan osećaj, gotovo kao da sam se na neki način “prošvercovala” u glavni žreb. Ali mislim da to pomaže da igrate opušteno i slobodno. Nadam se da mogu tako da igram bez obzira na status na turniru.