Najlepše ljubavno pismo francuskog književnika

Ljubavno pismo Viktora Igoa Adeli Fuše
Januara 1820. godine

„Nekoliko reči od tebe, voljena moja Adela, ponovo je promenilo stanje mog uma. Da, ti možeš sve da učiniš sa mnom, jer zaista bih bio mrtav kada nežni zvuk tvoga glasa, blagi dodir tvojih obožavanih usana, ne bi bili dovoljni da dozovu život u moje telo. Sa kakvim ću osećanjima, potpuno drugačijim od jučerašnjih, leći večeras! Juče, Adela, juče, više u ljubav tvoju verovao nisam. Čas smrti došao bi mi kao olakšanje.

Ali ipak, rekoh sebi: „Ako je istina da me ona ne voli, ako ništa u meni ne bi moglo da zasluži blagoslov njene ljubavi, bez koje život više nema nimalo čari, je li to razlog da umrem? Postojim li zbog svoje lične sreće? Ne. Čitava moja egzistencija posvećena je njoj, čak i protiv nje. I sa kojim pravom bih se mogao da usudim da žudim za njenom ljubavlju? Jesam li ja, onda, nešto više od anđela ili božanstva? Volim je, istina, čak i ja. Spreman sam da rado žrtvujem sve za nju – sve, čak i nadu da će me ona voleti. Nema te privrženosti za koju nisam sposoban zbog nje, za jedan njen osmeh, za jedan njen pogled. Opet, zar je moglo biti drugačije? Zar nije to jedini cilj mog života? Ako bude ravnodušna prema meni, čak i ako me bude mrzela, biće moja nesreća, i to je sve. Kakve veze ima, ako to ne narušava njenu sreću? Da, ako me ona voleti ne može, moram kriviti samo sebe. Moja je dužnost da pratim je u stopu, da obavijem njenu egzistenciju svojom, da joj služim poput barijere koja je štiti od svih opasnosti, da joj ponudim svoju ruku kao pomoć, da se neprekidno postavljam između nje i bilo kakve tuge, i da za to ne tražim nikakvu nagradu, ne očekujem bilo kakvu nadoknadu. Samo da budem srećan ako se udostoji da ponekad baci sažaljivi pogled na svog roba, i da ga se seti kada kucne čas opasnosti! Avaj! Kada bi mi barem dopustila da dam svoj život kako bih preduhitrio svaku njenu želju, sve njene hirove. Kada bi mi samo dopustila da sa poštovanjem poljubim otiske njenih obožavanih stopa. Kada bi mi barem dozvolila da se osloni na mene kada je snađu nevolje u životu: tada bih dobio jedinu sreću za koju imam drskosti da joj težim. Zato što sam spreman da žrtvujem sve zbog nje, duguje li mi ona bilo kakvu zahvalnost? Da li je ona kriva što je volim? Mora li ona, na račun toga, verovati da je dužna da me voli? Ne! Može se razmetati mojom privrženošću, uzvratiti na moje usluge mržnjom, i odbiti moje idealizovanje sa prezrenjem, a da ja ni na tren nemam prava da se žalim na tog anđela. Niti smem ni na čas da prekinem da je obasipam svime što bi mogla da prezre. I bude li svaki moj dan obeležen nekom žrtvom za nju, ja i dalje neću, do dana kada budem umro, otplatiti beskrajni dug koji moja egzistencija duguje njoj.“

To su, najvoljenija moja Adele, bile misli i odluke moga uma juče u ovo vreme. Danas su i dalje iste. Samo se sada sa njima meša izvesnost sreće – tako velike sreće da ne mogu da mislim o njoj a da ne zadrhtim, i jedva da se usuđujem da verujem u to.

Onda je istina da me voliš, Adela? Reci mi, mogu li da verujem u tu čarobnu ideju? Zar ne znaš da ću biti lud od sreće ako ikada budem mogao da provedem čitav život pod tvojim stopalima, siguran da te činim srećnom kao što sam i sâm srećan, siguran da me obožavaš kao što ja obožavam tebe? Oh! Tvoje pismo vratilo mi je mir, tvoje reči večeras ispunile su me srećom. Hiljadu puta hvala, Adela, voljeni moj anđele. Želeo bih da mogu da se bacim pred tebe kao pred božanstvo. Kako si me samo usrećila! Adieu, adieu, provešću veoma srećnu noć, sanjajući o tebi.

Lepo spavaj, i dozvoli svom mužu da ti ukrade dvanaest poljubaca kao što si mu obećala, pored svih onih koje još nisi obećala.“