Najlepše je u Snegotinu

Boris Trailović (22) je odrastao u Beču, ali svaki slobodan trenutak koristi da dođe u Srbiju, u kojoj se, kako kaže, najviše oseća kao kod kuće. Zbog toga se nije dvoumio kada je saznao za mogućnost da umesto polugodišnjeg obaveznog vojnog roka u Austriji deset meseci provede u austrijskoj Službi sećanja u Beogradu.

Boris je 13. septembra počeo da volontira u Jevrejskom istorijskom muzeju, gde su ga srdačno dočekali, a svaki slobodan trenutak koristi da upozna Beograd i obiđe rodno selo Snegotin, u opštini Golubac.

Trailović je četvrti polaznik Službe sećanja u Beogradu, ali prvi iz Beča. Pre njega su u srpskoj prestonici bili Vladimir Vlajić, Nenad Ranisavljević i Luka Mirčeta, svi iz Inzbruka.

– Za Službu sećanja sam čuo od druga s kojim sam zajedno predao dokumenta za državljanstvo. Znali smo da ćemo morati da se odlučimo ili za vojsku ili za civilno služenje u Austriji. Igrom slučaja on je čuo za Službu sećanja i pošto zna koliko volim da dolazim u Srbiju, rekao mi je da bi to bilo idealno za mene – priča Boris za „Vesti“.

Lep doček

Od Luke Mirčete koji je bio njegov prethodnik i mentor dobio je sve neophodne informacije, koje su mu pomogle da donese konačnu odluku.

– Luka mi je ispričao sve najlepše o radu u Jevrejskom muzeju, ali i Beogradu. Svidela mi se ideja. Zanima me period Drugog svetskog rata, koji ću sada moći bolje da proučim, a istovremeno imam dovoljno vremena da upoznam i glavni grad u koji sam ranije retko dolazio, samo na utakmice Crvene zvezde – objašnjava Trailović.

Zbog pandemije Boris u Jevrejski istorijski muzej odlazi ponedeljkom, a ostalim danima posao obavlja iz stana na Zvezdari. Nada se da će se to uskoro promeniti i da će više vremena provoditi u samom muzeju.

– Sviđa mi se da pomažem, svi su me veoma lepo dočekali i prihvatili. Čast mi je da vojni rok odslužim u Službi sećanja u Beogradu – kaže Boris koga je 23. septembra u svojoj rezidenciji ugostio i Nikolaus Luteroti, ambasador Austrije.

Borisovom dolasku u Beograd najviše su se obradovali baba Ljubina i deda Dragi iz Snegotina, kojima je unuk sada mnogo bliži i češće ih posećuje.

Raspusti na selu

– Dok sam odrastao svaki školski raspust sam provodio u selu kod babe i dede, veoma sam vezan za Srbiju i ovde se najlepše osećam. Iako u Beču ima puno naših ljudi, opet je drugačije – kaže naš sagovornik, koji u austrijskoj prestonici živi od pete godine.

Dolaska u Austriju maglovito se seća, ali pamti da prvi dani nisu bili laki.

– Moja sestra Stefanija je imala dve godine kada smo otišli i ona je progovorila na nemačkom. Ja sam krenuo u vrtić i kako nisam znao jezik u početku nije bilo lako. Kasnije sam se prilagodio, naučio jezik i stekao puno prijatelja – kaže Boris koji danas govori nekoliko jezika.

Po završetku srednje škole radio je kao IT tehničar, a u budućnosti sebe vidi kao nastavnika.

– Planirao sam da upišem fakultet, voleo bih da radim u školi. Lepo je raditi sa decom, a tako bih ponovo imao raspust koji bih mogao da provedem u Srbiji – uz osmeh priča Boris.

Kako kaže siguran je da će mu naredni meseci u Beogradu biti nezaboravni, jer je puno njegovih drugova iz Snegotina na studijama u prestonici. Jedan od njih je Aleksandar Mihailović sa kojim je ovih dana obilazio znamenitosti glavnog grada Srbije, pre svega Hram Svetog Save.

Željan fudbala

Boris još od detinjstva igra fudbal u srpskom klubu Srbija Vien.

– Prešao sam u jedan austrijski klub, ali kada sam zbog obaveza oko mature morao da smanjim treninge vratio sam se u Srbija Vien. Tu mi je i najlepše, svi smo naši, a u okviru kluba ima puno događaja. Često se okupimo i družimo, a zavrti se i prase na ražnju… Voleo bih da igram fudbal i dok sam u Srbiji, ali ne mogu jer nemam državljanstvo. Igrač, strani državljanin može da se registruje samo u višim ligama. Ma voleo bih i kad bih mogao samo da treniram sa nekim klubom – kaže Trailović.

Balkan u malom

Trailović ima mnogo prijatelja i poznanika iz bivših jugoslovenskih republika.

– U Beču se svi družimo, ne pravimo razliku da li je neko iz Bosne, Hrvatske ili Srbije. Tamo smo svi naši, jer ipak smo mentalitetom sličniji i bliži, nego što su nam to Austrijanci recimo. Za neke netrpeljivosti prvi put sam čuo kada sam došao ovde, jer tamo toga nema – kaže on.

Sećanje na Holokaust

Austrijsku službu sećanja osnovao je doktor Andreas Majslinger, politikolog iz Inzbruka, koji je preuzeo temeljne misli iz nemačke „Akcije kajanja“. Od 1991. godine austrijska vlada je uvela ovu mogućnost kao zamenu za služenje vojnog roka i zahvaljujući tome nastala je nezavisna ali ipak novčano pomognuta od Ministarstva unutrašnjih poslova, organizacija Služba sećanja. Prevashodno je njen cilj da naglašava priznanje krivice Austrije za Holokaust i ujedno sve ljude čini svesnim njihove odgovornosti kao i borbe da se nešto slično nikada ne ponovi.