Najčudnije svetske tradicije: Mladence gađaju smećem, selo nosi kuću

U islamskim zemljema postoji tradicija oslikavanja kanom noć pred venčanje

 

Taarof – pa ko još plaća u radnji?
Ova iranska praksa znak je iskazivanja poštovanja, premda se generalno smatra kako treba da bude odbijena. Radi se o tome da se smatra pristojnim od trgovca da odbije da naplati kupcu višeg društvenog ranga, ali kupac svejedno treba da insistirati na plaćanju. Trgovac može da odbije naplatu nekoliko puta pre nego što ga kupac "uveri" da prihvati novac. Za ljude neupoznate s ovim običajem, praksa može biti vrlo zbunjujuća. Taarof se može proširiti i na društvene pozivnice, na primer pozivanje gosta u kuću može biti samo formalni čin, a ako pozvani prihvati, može domaćina nenamerno staviti u neprijatan položaj (npr. da uopšte nije u kući), piše Listverse.

Rusi i alkohol
Rusija koja je poznata kao zemlja u kojoj se najviše pije, a ljubav prema votki je deo kulture, postoje brojne etikete povezane s alkoholom. Tako je zabranjeno odlagati čašu na sto nakon zdravice ako u njoj još uvek ima pića. Ko kasni na večeru mora da "eksira" čašu votke da bi sustigao ostale, a ako krenete da nazdravite s praznom čašom, taj greh treba platiti ispijanjem cele boce.

Mano Po – klečanje ispred starijih
Pagmamano je gest koja simboliše poštovanje prema starijima, a liči klanjanju uz dodatak da se uzme ruka starijeg čoveka i prisloni na vlastito čelo. Praktikuje se u na Filipinima i delovima Malezije i Indonezije. Navodno je pozajmljena iz kineske kulture, a često se susreće na porodičnim okupljanjima i na taj način se traži blagoslov od starijih. Osim toga, sličnu funkciju ima obraćanje starijima s rečima "po" i "opo" koji su izrazi poštovanja u običnim rečenicama.

Filipinci na neobičan način pomažu komšijama oko selidbe: Nose kuću sa jedne na drugu lokaciju, koja je često veoma udaljena

 

Bayanihan
Još jedna posebnost filipinske kulture, a prema tom običaju sugrađani trebaju na neobičan način da pomognu oko selidbe. Gotovo se celo selo angažuje tako da podignu strukturu same kuće i nose je na novu lokaciju, obično prelazeći veliku udaljenost. To se najčešće radi kako bi se izbegla šteta od pretećih poplava ili elementarnih nepogoda, a "bayanihan" se obično praktikuje u ruralnim sredinama, gde su kuće izgrađene od bambusa i palminog drveća. U gradovima, običaj je sveden na nošenje kućnih aparata i ormara.

Kana i pomračenje – tradicije za venčanje
Tradicionalna islamska venčanja rezultat su stogodišnjih tradicija i rituala, a jedan od takvih je verovanje kako je najbolji dan za venčanje četvrtak. Još jedna tradicija je Mehndi ili noć kane. Tada se dve noći pre venčanja mlada okruži ženama sa svoje strane porodice i one kanom oslikavaju razne simbole na njene ruke i noge. Oni simbolizuju ulazak u svet ženstvenosti, sreću i plodnost.
Dok je bojenje kanom gotovo umetnički doživljaj, običaj nazvan "pomračenje" iz Škotske nije nimalo tako prijatan za oči. Prijatelji budućih mladenaca ih vežu i teraju da paradiraju po ulici, gde ih gađaju smećem, perjem, jajima i blatom. Taj poprilično zabavan običaj za promatrače simbolizuje povezivanje mladenaca u borbi s teškoćama, ali i prema tradiciji navodno tera zle duhove.

Kasniti je pristojno
U nekoliko delova sveta kašnjenje na društvena okupljanja je najpristojnija stvar koju možete učiniti. Na primer, ako u Čileu domaćin kaže da je večera u 20 sati, očekuje se da gosti ne dođu oko pola sata kasnije. U Ekvadoru kašnjenje od 15 do 20 minuta znači da ste došli na vreme, dok Brazilci uopšteno ne poštuju vremenska ograničenja, s obrazloženjem da je vreme "relativno".