Najbolja iz inata!

Mnogima je ponekad bilo toliko teško da su ubeđivali sebe da su svi protiv njih i da gore ne može biti. Šta li bi tek trebalo da misle Borislava Perić Ranković, Željko Dimitrijević i Miloš Zarić, koji su jednog trenutka bili živi i zdravi, a sledećeg jedva izvukli žive glave?!

Ostali su invalidi, dobili kolica bez kojih ne mogu da se kreću. Umesto da kunu sudbinu, oni su stisli petlju i suočili se s njom. Danas je Borislava naša najtrofejnija paraolimpijka, Željko svetski rekorder, a Miloš mnogo puta odlikovani atletičar, svako u svojoj sportskoj disciplini.

Kako dame imaju prednost, u ovom slučaju i najviše trofeja, krenućemo od Borislave, 48-godišnje parastonoteniserke. Za 17 godina, koliko se bavi ovim sportom, osvojila je više od 200 medalja na međunarodnim i domaćim takmičenjima, uključujući srebrne medalje na Paraolimpijskim igarama u Pekingu 2008. i Londonu 2012, najsjajnije odličje u Rio de Žaneiru 2016. da bi tri godine kasnije (2019) osvojila zlato na EP u Helsiborgu. Zbog svega pobrojanog ona s pravom nosi titulu najbolje srpske sportistkinje s invaliditetom.

Himna pred Šveđanima

– Poslednja medalja koju sam donela u Srbiju je zlato sa EP, ali duplo: pojedinačno i ekipno (sa Nadom Matić i Sanjom Mijatović). Ovo drugo blista malo sjajnije jer smo uspele da pobedimo domaću reprezentaciju u borbi za zlato i da usred Švedske čujemo našu himnu. Divan osećaj! – naglašava Borislava, koja je već 11 godina ponosni nosilac i Majske nagrade, najvišeg priznanja u zemlji za postignute rezultate u sportu.

Umesto da se sada uveliko sprema za Paraolimpijske igre (POI) u Tokiju, Borislava se kao sve majke osnovaca vratila u školsku klupu radeći zadatke s desetogodišnjom ćerkom Draganom, koja je treći razred.

– Gledali smo da na najbolji način iskoristimo ovo vreme, a to je da se osim domaćih zadataka sa ćerkom posvetim nekim njenim željama. Naravno, kod kuće. Ono što ona uvek meni kaže: „Mama kad ćeš biti kod kuće?“ – sada očekujem da dobijem: „Kad ćeš više otići od kuće“ – kaže s osmehom rođena Bečejka, odskoro Novosađanka.

Potom ozbiljno dodaje da joj nije bilo svejedno što je pomeren termin održavanja POI za godinu dana, ali da je situaciju prihvatila pošto je dobro razmislila o svemu.

– Ne mogu da opišem osećaj zbog odlaganja, ali u neku ruku i u duhu fer-pleja bilo mi je na kraju drago. Želim da se za tu manifestaciju svi isto spremimo, odnosno da svi imamo iste uslove da možemo da treniramo, a ne da neki to mogu, dok drugi moraju da budu u svojim domovima bez tih mogućnosti. Naravno, na prvom mi je mestu je i meni kao i drugima bilo zdravstveno stanje svih nas, pa tek onda sve ostalo. Da, bilo je straha zbog korone, strah je i danas prisutan, ali ne samo kod mene već kod svih ljudi jer ne znamo kako da se borimo i šta može da se desi. U mojoj okolini nije bilo zaraženih, ali sam se čuvala sa svojom porodicom, ćerkom i mužem Milenkom, pošto smo želeli da sačuvamo naše najstarije – priča Borislava, koja neočekivano slobodno vreme koristi i da privede studije kraju, s obzirom na to da joj je ostalo nekoliko ispita na završnoj godini Fakulteta za sport i turizam.

U vezi s pričom o jednakim uslovima za treniranje, objašnjava da ona i ostali stonoteniseri u klubu SPIN iz Novog Sada nisu imali pauzu. U dogovoru s kondicionim trenerom Romanom Romanovim, dobili su šta da rade kod kuće, „da ne bi izgubili osećaj“.

– Sve ovo je svima novo, ali smo se potrudili da odradimo ono što se od nas očekuje da bismo sutra, kad se vratimo u salu, mogli da nastavimo gde smo stali – optimistična je stonoteniserka u čijem je rasporedu za ovu godinu, osim POI, bio predviđen samo jedan turnir i pripreme preko leta do odlaska u Tokio.

Sada je sve to otkazano, ne samo za stonotenisere, već za sve sportiste. Kako će sve ovo dalje teći i šta će biti niko ne zna. Ostaje, nastavlja Borislava, da vidimo šta i kako dalje:

– Moje želje za budućnost su, kao i svaki put, da dam sve od sebe, a rezultat ćemo videti na kraju. Ne volim da bilo šta prognoziram jer svi se mi spremamo za svako takmičenje i ponekad samo malo sreće i hrabrosti presude pobednika.

Nesreća na poslu

Kad je pitate da izdvoji neki najdraži trofej, dobijamo (ne)očekivan odgovor:

– Svi trofeji su mi dragi, svaki na svoj način, mada postoje oni na koje sam posebno ponosna. Ipak, najponosnija sam što sam majka. Zadovoljstvo mi je kad vidim da je moja ćerkica ponosna na mene. Jedan deo onoga što sam postigla, postigla sam da dokažem sebi i drugima da iako ne hodam mogu da budem poput drugih roditelja, da mogu biti na ponos svom detetu i da ne oseti neke moje „nedostatke“.

Inače, najbolja srpska parastonoteniserka završila je Srednju trgovačku školu u rodnom Bečeju da bi 1992. vanredno upisala Višu školu za informatiku i posle prve godine zaposlila se u stolarskoj, privatnoj firmi. Dve godine kasnije imala je tešku nesreću na poslu kada su se na nju sručile panel-ploče.

– Koristim invalidskih kolica od 1994. kada sam ostala paralizovana usled teškog oštećenja kičme. To je bila prekretnica u mom životu. Usledio period navikavanja na novonastalu situaciju.

A onda se pojavio Zlatko Kesler, trener i selektor stonoteniserske reprezentacije Srbija za osobe sa invaliditetom, koji je u njoj video veliki potencijal i borbenost. Jednom rečnicom je probudio inat.

– Stonim tenisom se bavim od kraja 2002, zvanično od početka 2003. kad sam počela da treniram sa trenerom. Na nagovor Keslera sam počela da igram. U početku je bilo rekreativno. Posle jednog razgovora sa njim i mog pitanja „Koliko treba da treniram da bih bila u vrhu?“, odgovor koji me je podstakao da probam da uspem bio je: „Nije to tako lako kako ti misliš!“ I eto me sad tu gde jesam! Ponosna sam na sebe što sam posle nesreće uspela da napravim nešto u životu. Možda će nekome biti čudno, ali posle nesreće sam se svakodnevno trudila da se dokazujem i da pokažem da sam korisna za ovo društvo, a ne njegov teret – iskrena je sportistkinja.

Hajmo sad realno – ljudi padaju u „očaj“ za najobičnije gluposti, a ova žena, kojoj se ne njenom zaslugom potpuno izokrenuo život, zvuči tako vedro i optimistično. Kako uspeva u tome, koji je njen recept za sreću i mir u glavi?

– Imam jednu devizu, ako se tako može nazvati. Ako ste nasmejani, svi će vam prići i truditi se da budu u vašem društvu, ali ako ste namrgođeni, niko vam neće prići. Takođe, želim da drugima pružim pozitivnu energiju, koja je svima nama potrebna da bismo uspeli – ukazuje Borislava na tako jednostavan a opet mnogima tako težak način življenja.

Moglo je i malo bolje

Posle Letnjih paraolimpijskih igara 2016, na kojima je osvojila zlatnu medalju, Borislava je doživela doček sportista ispred Skupšine Beograda:

– Taj jedan put, posle Rija, bio je prelep osećaj. Država nam je pružila veliku podršku i pokazala nam da smo svi mi sportisti (paraolimpijci i olimpijci) jednaki za nju, da isto predstavljamo ovu zemlju i obradujemo je medaljama na takmičenjima. Nama je čast što možemo dostojno da predstavljamo našu zemlju i još veći ponos kad se naša zastava vijori na najvišem jarbolu i intonira naša himna. Šta biste više poželeli?

Ipak, priznaje, ostaje žal što paraolimpijci nisu imali prijem na balkonu svaki put kad su se vratili sa medaljama sa Evropskog, Svetskog ili Paraolimpijade, kakav su imali i olimpijci.

Ćerkina poruka kao amajlija

Kao i svakom sportisti, pogotovo onima koji imaju decu, najtrofejnijoj sportistkinji s invaliditetom najteže padaju česta putovanja, udaljenost od porodice i malo slobodnog vremena za njih.

– Dragana svakako reaguje na ono čime se bavim. Od toga da kuka što sam stalno na treninzima i na putu do toga da, kad se vratim, ponosno priča o meni. U poslednje vreme imamo mali ritual pred odlazak na takmičenje. To je da mi ona nešto „spremi“ na papiru. Prvo je to bio crtež, a sada kad zna da piše napiše mi poruku, da mi poželi uspeh, dobar put, da se brzo vratim kući i, naravno, želju šta da joj sa puta donesem – priča s osmehom.

Ipak, dodaje odmah, deca sportista shvataju čime im se roditelji bave, „pa nekako i ne kukaju jako glasno“. Ističe da joj je drago što njena ćerkica voli i trenira košarku, a da se ona trudi da je prati, kako na treninge tako i na utakmice, da je podrži maksimalno moguće.

Posebna 2018.

Samo na evropskim i svetskim prvenstvima srpski paraolimpijci su u 2018. osvojili 22 medalje. Paraatletska reprezentacija je te godine na EP u Berlinu postavila novi rekord osvajanjem 13 odličja, što je najuspešnije učešće jedne srpske reprezentacije na kontinentalnim prvenstvima. Te godine je Paraolimpijski komitet Srbije dodelio priznanje stonoteniserki Borislavi Perić Ranković i strelcu Draganu Ristiću kao najboljim paraolimpijcima.