Ono je imalo magična svojstva i mnogo dublje značenje nego danas. Ime i ličnost bili su jedno, predstavljali su neodvojivu celinu, a verovalo se da se u novopristiglom članu porodice zapravo uvek rađa neki predak. Novorođenčetu je davano ime onoga pretka za koga bi kum, kao veza između predaka i porodice, utvrdio da se u detetu otelotvorio.
Moglo je da se daje i ime onoga slavnog pretka čije su se osobine želele detetu obezbediti. Hrišćani su najčešće deci davali imena apostola i jevanđelista, hrišćanskih mučenika i svetitelja kao zaštitnika onih koji se krštavaju. Veliki crkveni otac Jovan Zlatousti iz doba Vizantije govorio je da su hrišćani dužni starati se da daju deci takva imena, koja bi pobuđivala na vrlinu ne samo one koji dobijaju ta imena, no koja bi i svim potomcima služila kao pouka u svakoj mudrosti.
Ukoliko dan krštenja pada na dan slavljenja nekog sveca, kao po pravilu se hrišćanskoj deci davalo baš to ime, ili ime svetitelja čiji dan pada u osmi dan iza rođenja. Ukoliko su se krštavali odrasli, oni su obično sami sebi birali imena. Kod Srba su se najčešće uzimala narodna imena, a od stranih uglavnom imena svetitelja prevedena na srpski kao na primer Teodor i Božidar.
Poznat je i običaj davanja nadimaka, koji se u današnje vreme uglavnom vezuje za decu i mlade ljude. Nekada, međutim, to je bio u narodu široko rasprostranjen običaj, tako da bi se teško našao čovek bez nadimka. Kod mnogih starih naroda, pa i kod naših predaka, postojalo je verovanje da je lično ime toliko važan i neodvojivi deo čoveka da bi se detetu uz njega davao i nadimak zato da bi se njegovo pravo ime sakrilo. Verovalo se da mu neprijatelji ili zle sile mogu naškoditi samo ukoliko im je poznato njegovo pravo, stvarno ime.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
