Jesmo li mi isprogramirane mašine, koje funkcionišu preko električnih kola koja ne možemo da izmenimo, živimo život predodređen mozgom sa kojim smo rođeni?
Je li naš mozak nepromenjiv ili plastičan?
Jesmo li mi isprogramirane mašine, koje funkcionišu preko električnih kola koja ne možemo da izmenimo, živimo život predodređen mozgom sa kojim smo rođeni? Ili smo sposobni da prespojimo i reprogramiramo um i kontrolišemo vlastitu sudbinu?
Neuronaučnica Hana Kričlou pita se šta nam najnovija istraživanja o mozgu govore o našoj slobodnoj volji, onom što je nasleđeno u odnosu na ono što je stečeno i sudbini.
Mozak odrasle osobe nije nepromenljiv
U začetku neuronauke, načelo da su svi neuroni u mozgu nastali pre rođenja i stoga je nemoguće popraviti oštećen mozak bilo je opšteprihvaćeno. Godinama su neuronaučnici pretpostavljali da je struktura mozga odraslog čoveka nepromenjiva. Drugim rečima, bili smo upućeni samo na ono što imamo.
Ali šezdesetih godina prošlog veka taj stav počeo je da se menja.
Novo eksperimentalno istraživanje ukazalo je upravo na suprotno: postojali su dokazi da bi mozak zapravo mogao da bude plastičan – može da se prilagođava, raste, pa čak i regeneriše.
Šta su vozači londonskog crnog taksija otkrili o našem mozgu
„Sednete pozadi u londonski crni taksi, kažete svoje odredište i vozač je u obavezi da vas odveze tamo najbržim mogućim putem“, kaže kognitivni neuronaučnik Hjugo Spirs, koji proučava pamćenje na Londonskom univerzitetskom koledžu (UCL).
Da bi to mogao da uradi, taksista mora da zapamti sve ulice u Londonu. To znači više od 60.000 ulica u prečniku od 10 kilometara (uključujući jednosmerne ulice i druga ograničenja skretanja), kao i 100.000 istaknutih lokacija.
„Ako pomislite na vašu dnevnu sobu, vi odmah znate gde su vam knjige, sofa, kako da stignete do kuhinje… ne morate o tome da razmišljate. Isto važi i za sve londonske ulice“, rekao je jedan od taksista Hjugu.
Za ovladavanje svim tim informacijama – taksisti to zovu Znanje – obično je potrebno dve do četiri godine.
Kad su neuronaučnici sa UCL-a počeli da proučavaju mozgove taksista, došli su do zapanjujućeg otkrića: dok je ovaj džinovski čin memorisanja bio u toku, mozak je počeo da se menja. Koristeći tehnologiju slikanja mozga, naučnici su mogli da vide da se šoferova oblast mozga po imenu hipokampus uvećala.
To je imalo ogromne implikacije – sugerisalo je da mozak koji imamo u svakom trenutku nije mozak koji nam je suđeno zauvek da imamo i da mi možemo da ga menjamo. Time je postavljeno i sasvim novo pitanje: možemo li da oblikujemo naš mozak na isti onaj način na koji to radimo sa mišićima, da bismo postigli bilo šta što poželimo?
