Mislili smo da je rat

Većina meštana Leštana, posebno iz dela čije se kuće nalaze u neposrednoj blizini fabrike protivgradnih raketa Ede pro noć nakon stravične eksplozije koja je odnela najmanje dva života, budno je dočekala zoru.

Najviše straha se uvuklo u stanovnike Gornjomalske ulice u kojoj je najviše oštećenih kuća. Noć nakon razorne eksplozije, „Vesti“ su posetile ovaj deo Leštana koji je i dalje pod policijskom blokadom zato što specijalizovane jedinice Sektora za vanredne situacije pretražuju teren u potrazi za neeksplodiranim projektilima.

Prema podacima Štaba za vanredne situacije i prvobitnim informacijama formirane Komisije za popis štete, u eksploziji je u manjem ili većem obimu oštećeno oko 70 kuća, a sanacija onih najteže pogođenih bi trebalo da počne ovih dana.

Godine 1999. NATO je u Leštanima bombardovao trafo-stanice, pa su mnogi meštani ponovo preživeli veliki strah da se nešto slično ponovilo. Među onima koji su pomislili da je počeo rat bila je i 71-godišnja Jagoda Zolotić. Iz njene avlije, kaže, eksplozije je gledala kao u direktnom prenosu.

– Verujte, bilo je gore nego za vreme bombardovanja. U trenutku eksplozije bila sam kod ćerke i s njene terase lepo smo videle kako gust dim kreće ka nama. Nije nam bilo svejedno, preplašile smo se kao nikad. Odmah me je zvala i sestra Desanka koja živi već dugo u Beču. I ona se uplašila od fotografija i snimaka koji su emitovani. Ne dao bog nikome! – poručuje Jagoda Zolotić.

Dijasporsko mesto

Milojka Petrović (70) priznaje da je tek oko četiri ujutro uspela da spoji nekoliko desetina minuta sna.

– Prvo smo mislili da je zemljotres, a onda da je počeo rat kada su odjeknule detonacije, a rakete letele svuda oko nas. Ni za vreme NATO agresije se nisam ovako uplašila. Čim je televizija objavila šta se dogodilo počeli su da zvone telefoni. Mnogo ljudi iz Leštana živi u dijaspori, od Švedske i Austrije do Švajcarske. Ne znam ko me sve nije zvao da pitam da li smo dobro: brat i njegova deca iz Pariza i Tuluza, unuk iz Španije… Komšinica Stankojka Stojanović živi u Austriji. I ona je preplašeno zvala da vidi da li smo dobro. Nije ni stigla da pita šta je s njenom kućom – veli ova žena.

Gore nego 1999. godine

Deo oko fabrike Ede pro i dalje obezbeđuje policija. Na tom putu kojim se sa auto-puta, iz Beograda, ulazi u Leštane saobraćaj je pod blokadom. Među onima koji su ipak odlučili da nastave da rade su zaposleni u radnji za prodaju auto-delova i automehaničarskoj radionici pored.

– Odjednom, oko 14 časova smo začuli jaku detonaciju, a onda su u našem pravcu počele da lete rakete i geleri. Neki su razbili izloge, a drugi prošli tik pored zgrade. Kolega i ja smo zgrabili koleginicu i stali ispod nosećeg zida. Bio sam u ratu 1999. i, verujte, ovo je bilo mnogo gore – priča Nebojša Đikić (55).

Dečji plač

Bračni par Olivera i Danilo Mikić žive na svega 200 metara vazdušne linije od mesta eksplozije.

– Nas dvoje smo radili, a u kući su bili moja majka Ružica, bratovljeva supruga i deca Mihajlo (5) i Nemanja (13). Od detonacija su se otvorili prozori, vrata… Deca su zaplakala, vikala da je počeo rat. Na sreću, naša kuća nije puno oštećena, ali strah se uvukao pod kožu. Celu noć nismo spavali, mada je sve bilo mirno. Jedino što se dim širio celim mestom – pričaju Olivera i Danilo Mikić.

Pomoć porodicama

Prema zvaničnim podacima, u eksploziji u fabrici raketa poginulo je dvoje, a ranjeno 16 radnika, od kojih je četvoro životno ugroženo.

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić koji je obišao ovaj deo Leštana najavio je da će porodice nastradalih dobiti jednokratnu pomoć.

Pomogao povređenima

Tik do glavnog puta je i automehaničar Dragan Ognjenović (38).

– Pomislili smo da je avion udario u brdo, onda su odjeknule detonacije, a geleri i rakete poleteli oko nas. Posle desetak minuta do nas su došla trojica radnika iz fabrike s lakšim opekotinama. Brzo sam ih ubacio u auto i prevezao u Dom zdravlja u Vinči. Čuo sam se posle sa njima i dobro su – priča ovaj skromni mladić.

Geleri leteli po ulici

Persa Mikić (76) takođe živi u ulici koja je najbliža fabrici.

– Odvaljen mi je štok od vrata, sva stakla na terasi su polupana, odletela su vrata na pomoćnoj prostoriji. U tom trenutku sam se nalazila na ulici i bukvalno gledala kako komadi raketa lete prema meni. Zaklonila sam se iza bandere, a posle su me deca zvala da dođem do njih. Nisam htela da napuštam kuću. Jedino što sam noć provela budna. Ko bi zaspao posle svega – navodi Persa Mikić.

Za dlaku izbegla smrt

Kuća Dušana Srećković (69) jedna je od najbližih fabrici. On kaže da je u 14.10 grunulo iz fabrike kad su se u njegovu kuću zabile dve rakete.

– Jedna je probila betonsku ploču na krovu, a druga zid u dnevnoj sobi. Zabila se na dvadesetak centimetara od supruge Zorice koja je u tom trenutku sedela i gledala televizor – priča Dušan Srećković.

Ni njegova supruga Zorica nije se još smirila.

– Kako mi je moglo biti?! Celu noć nisam oka sklopila. Slušamo na vestima da se situacija smirila, a svakog trenutka očekujemo nove eksplozije – objašnjava Zorica, a njihovu i obližnje kuće već je posetila Komisija za popis štete.

Briga brata iz Beča

I Milijani Marković (63) telefon nije prestajao da zvoni – sa svih strana sveta.

– Toliko sam bila preplašena da sam tokom noći povraćala od stresa. Srećom, bila sam sa snajom i dve unuke u kući, pa smo nekako bile zaštićene. Celu noć sam dežurala kod krevetića unuka Anastasije i Vasilise. Na trenutak zaspu anđelčići pa se trgnu: „Bako, bako…“ Rašire ruke i dozivaju me, a ja ih zagrlim, stežem i plačem – opisuje Milijana Marković.

Kaže da su i nju zvali brojni rođaci i prijatelji iz dijaspore. Od Švajcarske do Austrije.

– U Beču mi živi brat Vule Perić sa porodicom. Zvao je čim se prva informacija pojavila na internetu. Ponavljao je preko telefona: „Je l’ sve u redu, je l’ sve u redu?“ Verujem da bi mu mnogo lakše bilo da je mogao da bude sa nama.

Za život se bori četvoro radnika

Načelnik prijema Urgentnog centra KBC Vladimir Arsenijević rekao je da su četiri pacijenta u jedinici intenzivne nege i tretiraju se kao životno ugroženi.

On je naveo da su svi povređeni veoma brzo zbrinuti i da se radilo o 20 pacijenata, od kojih je 16 ostalo u bolnici. Povrede nekoliko pacijenata odmah su sanirane u operacionim salama.

– Možete u jednom trenutku spolja videti samo veliku površinu opekotina, ali ono što je karakteristično za ove povrede, gde praćenje mora biti 24 sata, to je da se moraju nadgledati svi vitalni organi u dužem vremenskom periodu upravo zbog toga što su podmukle i što mogu da se u određenom vremenskom intervalu pokažu kao teške telesne povrede – rekao je Arsenijević.