Čuvajući od zaborava tradiciju koju pamti od detinjstva, u vreme kada zbog korona virusa nije mogao da ode u rodni kraj, Krsta Petrišorević, predsednik kluba Jedinstvo iz Švehata ispoštovao je običaj sušenja i dimljenja mesa i to u dvorištu kluba u gradiću pored Beča.
U zavičaju je, pre više od 10 godina, napravio letnju kuhinju, kamin za pečenje, sač, roštilj, a iznad, naravno i mesto za sušenje mesa.
Po odlasku u penziju, u rodnom mestu počeo je da suši meso i kobasica, i to po 10, pa i 20 kilograma, koje bi zatim u Austriji delio deci, prijateljima.
Ove zime, korona je mnogima poremetila životne planove, pa je i Petrišorević ostao u Austriji i nešto mu nije dalo mira – razmišljao je kako i šta da uradi, da osuši makar kilogram mesa i nastavi tradiciju.
– Pošto u dvorištu Jedinstva postoji prostorija u kojoj su uskladištene klupske stvari, shvatio sam da bi tu moglo da se stavi meso za provretravanje na otvorenom. Ubrzo sam kupio nekoliko kilograma dobrog mesa, pa potom još toliko, posolio ga, prema starom receptu dodao beli luk i sve to stavio da odstoji – priča dovitljivi Petrišorević.
Kako su meteorolozi najavljivali mraz, što je idealno za sušenje mesa, nakon što je odstajalo, meso je izvadio i zakačio u potkrovlje te dvorišne klupske prostorije.
– Iz dana u dan, meso je bilo sve lepše i lepše. Video sam i da dolazi vreme kada bi ga valjalo polako malo i dimiti. Ali, trebalo je i za to naći način. Zato sam napravio jedno mesto, kao roštilj, ogradio ga paletama, iznad stavio drvene letvice i na njih poređao već poluosušeno meso – priča on.
Kada je založio vatru i dobio dim, ispalo je, kaže, možda i bolje od onoga koje je sušio u svom selu, ukusno i sočno.
– Neki drugari me pitaju kada može da se proba, a ja im odgovaram da probe nema – šali se i dodaje: – Neka kupe meso, ja ću da im osušim, jer to radim iz zadovoljstva.
Sećanje na detinjstvo
Krsta se seća, dok je bio dete, u njegovom selu se znalo – nekoliko dana pred Božić, svaka je kuća klala svinju. Veći deo slanine se topio za mast i čvarke, jedan deo odvajao za sušenje, punila se creva za krvavice, a tanja creva za kobasice i sušenje.
– Preostali deo mesa, u komadima, solio se i uz dodat beli luk, ostavljao u koritu, na hladnijem mestu, da odstoji barem desetak dana. Mi smo imali pečenjaru za hleb u kojoj je moja majka jednom nedeljno pekla po desetak i više vekni za celu sedmicu. Iznad su bile poređane drvene letvice, na koje je zimi stavljano meso da se suši. Majka i otac bi svaki dan ložili vatru da bude dima i tako bi se to meso, slanina i kobasice polako sušili – priseća se Petrišorević.
S njegovim odlaskom u inostranstvo, a posebno kada su mu preminuli roditelji, tradicija sušenja mesa gotovo da je nestala.
– Tu i tamo, neko je to još radio. Ja nisam to zaboravio, ali vremenske prilike mi nisu dozvoljavale da se time bavim u zavičaju, u koji sam uglavnom odlazio leti, a tokom zime tek na nedelju ili dve, što je nedovoljno za sušenje mesa – kaže on.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
