Mila više niko ne želi

Pre četiri godine, 30. avgusta, u Crnoj Gori je, posle 30 godina vladavine, smenjen režim Mila Đukanovića. U razgovoru za „Vesti“ nekadašnji profesor FPN u Beogradu, politikolog dr Vladimir Pavićević, koji je rodom iz Kotora, kaže da je Đukanović definitivno politički penzionisan, a jedna od tekovina tog datuma i „postđukanovićeve ere“ je da Srbi više nisu diskriminisani u Crnoj Gori.

– Postignuća 30. avgusta 2020. godine su ogromna, naročito ako se porede sa Crnom Gorom iz Milovog perioda, iako su mnogi očekivali da će promene da budu brže, naročito kada je reč o odnosima sa Srbijom. Mnogi su smatrali da će se u napretku tih odnosa putovati auto-putem, a ne nekom magistralom i s pravom imaju zamerke, ali srušena je Đukanovićeva koncepcija lažnog multikulturalizma da sve okuplja na jednoj strani protiv Srba i to je bitno. Vi danas imate Srbe i u Vladi Crne Gore, imate predstavnika Srba na mestu predsednika Skupštine, na čelu mnogih opština poput Budve, Herceg Novog, Nikšića. Upravo zahvaljujući ljudima koji su prepoznati kao srpski političari, sada postoji sve veće razumevanje između političkih predstavnika različitih nacionalnih zajednica. I to je za Crnu Goru izuzetno.

Rezolucije

U pretohodna dva meseca Crna Gora se suočila sa dve rezolucije. Jedna je bila ona o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, a druga u Skupštini Crne Gore o Jasenovcu. Da li to oslikava i podeljenost društva?

– Postoje dva važna efekta i jedne i druge rezolucije. Rezolucija oko Srebrenice, koja je bila tema u UN, ishodom glasanja je zapravo produbila raspravu o pravnoj kvalifikaciji zločina u Srebrnici. Dakle, mi posle usvanja te rezolucije nemamo situaciju da je došlo do jedinstva, homogenog stava, nego kao ishod te inicijative imamo produbljivanje pravnih rasprava o kvalifikaciji zločina u Srebrnici. To je, u odnosu na ono što je bila početna zamisao inicijatora loše završeno. Efekat Rezolucije o Jasenovcu je da je Hrvatska, povodom usvajanja te rezolucije u crnogorskoj skupštini, proglasila personama non grate tri političara u Crnoj Gori, i to tri političara koja su sada u vlasti: Andriju Mandića, predsednika Skupštine, Aleksu Bečića, potpredsednika Vlade i Milana Kneževića, lidera jedne od parlamentarnih stranaka. Ali efekat te odluke Hrvatske proizvešće štetu samo Hrvatskoj.

Na koji način?

– Ljudi na sledeći način razmišljaju. Zar je moguće da u 21. veku jedna država, koja je članica EU odluči da primeni rigorozne mere kažnjavanja zato što je neko osudio najteže zločine iz Drugog svetskog rata koji su počinjeni u ime nacizma i to vezano za koncentracione logore Jasenovac, Mauthauzen i Dahau? I tu imate i dodatno pitanje.

Kako to da, ako je sada crnogorska skupština uradila nešto što je neprimereno, a nije, jer valjda je civilizacijsko pitanje osuditi zločine koji su počinjeni u ime nacizma, kako to da austrijska vlada na čijoj teritoriji je Mauthauzen ili nemačka vlada na čijoj teritoriji je bio Dahau nisu sledile poteze Hrvatske i proglasili personama non grata ove političare? Otuda se ne samo u Crnoj Gori, već i u regionu već povela rasprava da li Hrvatska ovakvim potezima postaje remetilački faktor. Drugo, ne manje važno. Da li se uopšte može govoriti o relativizaciji nacističkih zločina počinjenih u različitim koncentracionim logorima, kao i o relativizaciji tih zločina u samoj Hrvatskoj danas. Ukoliko možemo, to je onda ogroman problem, pre svega za samu Hrvatsku, a onda za čitavu EU. Moj predlog je da hrvatski predsednik Zoran Milanović iskoristi svoj autoritet da se povuku ove odluke. On da odigra tu ulogu i da izvrši pritisak svojim autoritetom i na predsednika Vlade Hrvatske i na hrvatsko Ministarstvo spoljnih poslova jer ta odluka najviše štete donosi Hrvatskoj.

Rezolucija o Jasenovcu je pokazala i da postoji problem u odnosima premijera i predsednika?

– Kada je reč o odnosima Milojka Spajića i Jakova Milatovića, može sada već da se govori da taj sukob njih dvojice liči na sukob Mila i Momira po intenzitetu, ali ne po vrsti sukoba u smislu doktrine. Jer, Milo i Momir su imali oštar doktrinaran spor, a Spajić i Milatović nemaju toliko doktrinari, nego imaju jedan jak lični animozitet koji je prerastao u težak politički sukob koji podrazumeva da se Spajić možda i ne javi predsedniku, kada mu Jakov Milatović zatraži, na primer, da zakaže sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost. E dotle je to došlo.

Totalan politički pad

Da li bi Đukanović mogao da iskoristi taj sukob?

– Milo je definitivno politički penzionisan. Za Mila više ne postoji ni teoretska mogućnost da se vrati u politiku.

Mnogi se ne bi saglasili sa tom tvrdnjom?

– On se povukao sa mesta predsednika stranke i mnogi u DPS-u vide da im je on veliki teret. I samo zahvaljujući nekom autoritetu koji je dugo izgrađivan on ipak i dalje uspeva da nekako vuče neke konce. Ali, ako bismo zamislili, na primer, da sad Milo kaže: „Ma ponovo se vraćam“, građani bi na izborima dodatno kaznili takav DPS zato što niko u Crnoj Gori više ne želi da vidi Mila Đukanovića. I to je razlog Milovog totalnog političkog pada. Građani su se oprostili od njega u političkom smislu, on ih više ne zanima i on to vidi, svestan je toga i zato ga sada i nema nešto mnogo u javnosti. Ali, on sada ima još jednu novu situaciju. Sve više se razgovora oko potencijalne situacije da mu se sprema slučaj pred crnogorskim pravosuđem i mogu da zamislim da je sada više usmeren ka razmišljanjima o tome nego da li možda postoji neka šansa se vratiti u politiku. Ako i on pomisli da postoji, građani to ne misle i to je 100 posto, oko toga nema dileme. Ko god boravi u Crnoj Gori i malo detaljnije prati, vidi da je tako.

Čak ni Cetinje više nije Milovo?

– DPS ni na Cetinju više, evo taj podatak je dobar, ne može ni da se približi mogućnosti da formira vlast. I to je suštinska slika političkog stanja. Milo je u dugom periodu upotrebljavao Cetinje u simboličnom smislu kao mesto preko koga će on da se suprostavlja „velikosrpskom hegemonizmu“. Ali zapravo, taj njegov koncept je deo onog njegovog projekta i koncepcije lažnog multikulturalizma da sve okuplja na jednoj strani protiv Srba. Međutim, 30. avgusta 2020. godine taj njegov projekat je propao. Građani su to porazili. I taj projekat je, tako to sada deluje, u Crnoj Gori zauvek propao što je sa stanovište interesa ogromnog broja građana Crne Gore, svih vera i nacija odlična stvar.

Više Srba na popisu

Još nema rezultata popisa koji je u Crnoj Gori održan prošle godine? Mnogi tvrde da vlast na taj način želi da odloži prezentovanje podatka da je Srba daleko više nego na popisu iz 2011?

– Da bi se razumelo šta je problem i kako je nastao treba zapravo razumeti politički portret i karakter Milojka Spajića, predsednika Vlade Crne Gore. On je preuzeo tu dužnost kada je popis trebalo da bude organizovan i odmah se suočio sa najavom bojkota popisa od strane Milovog DPS. Da bi u momentu eliminisao tu ideju on je prihvatio drugu da se posebnim softverom svakom pojedincu omogući da proveri tačnost podataka koje je dao popisivačima. Problem je što Crna Gora do danas nema taj softver. Nekoliko puta je bez uspeha raspisivan tender i sad konačno imamo najavu da će softvera uskoro biti, da bismo možda do kraja godine mogli da imamo i rezultate popisa. Ali, svakako, šta god da je izrok, situacija da i dalje nema rezultata popisa ukazuje na neozbiljnost onih ljudi koji su upravljali procesom.

Očekujete li da će rezultati pokazali veći broj Srba?

– Sigurno je da ćemo posle ovog popisa, kad god bili rezultati, imati još veći broj ljudi koji govori srpskim jezikom. Sigurno je da će biti još veći broj ljudi koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi. A, pripadnost SPC i eparhijama, odnosno Mitropoliji crnogorsko-primorskoj SPC to je već opšta stvar, ubedljiva je većina pravoslavnih vernika u Crnoj Gori. Sigurno je da ta činjenica sama po sebi može pojedinim političkim akterima u Crnoj Gori da se pojavi kao neka vrsta potencijalne prepreke za njihovo delovanje, ali pre svega Milovom DPS.

Osuda nacizma

Mnogi u regionu tvrde da je crnogorska Rezolucija o Jasenovcu ustupak Srbiji za glasanje o istovetnom aktu o Srebrenici pred Generalnom skupštinom UN?

– Moguće je da je i to bio deo razmišljanja nekih ljudi koji su možda inicirali ili imali uticaja na iniciranje, usvajanje Rezolucije o Jasenovcu. Ali, moj pristup je sledeći. Šta god bio motiv inicijatora rezolucije kojom se osuđuju nacistički, fašistički i ustaški zločini iz Drugog svetskog rata, ti moraš to prosto da prihvatiš. Uopšte taj motiv nije važan, to je potpuno nebitna stvar.

Tako posmatrano, rezolucija je mogla da se donese i ranije?

– Trebalo je, o tome nema nikakve dileme. Pitanje motiva za usvajanje rezoluciju nije relevantno pitanje. Ovde je samo relevantno pitanje jesi li spreman da osudiš to danas ili ne. Crna Gora je spremna da se osudi, kao što su spremne i Nemačka i Austrija. Zbog kojih determinanti to smeta ponekim političarima u Hrvatskoj. E to je zapravo sada relevantno pitanje i na osnovu tog pitanja se zapravo sada govori o tome postaje li Hrvatska, taj remetilački faktor regiona.

Mogući i vanredni izbori

Priča se o mogućnosti vanrednih izbora u Crnoj Gori. Koliko je to izvesna opcija?

– U sukobu između premijera i predsednika, predsednik Crne Gore Jakov Milatović je video na lokalnim izborima u Budvi i Andrijevici da stranka Evropa sad premijera Milojka Spajića pada, i to drastično pada. Zato je odlučio da ga izazove i preko vanrednih izbora u Podgorici. Tako da 29. septembra imamo izbore u glavnom gradu Crne Gore, a preko tih izbora Milatović hoće da pokaže da je Spajić politički potpuno potonuo i da onda što je moguće pre izazove i vanredne parlamentarne izbore. Ukoliko Milatović uspe u tome, a uspeh bi bio da pokret Evropa sad prepolovi svoju podršku, odnosno broj odbornika, a sigurno će izgubiti mesto gradonačelnika, e onda to stvara već nekakve nove uslove i oko tretiranja te Spajiće vlade. Što znači da Spajić, ukoliko ipak želi makar ovaj jedan mandat da dotera do kraja, mora malo da počne da misli politički.

Spajić nema autoritet

Koliko bi premijeru Spajiću odgovarali vanredni izbori ?

– Spajić je atipičan političar. Vi ne možete da nađete sličnog ni u jednoj državi u regionu. I sa njim imamo neku vrstu problema, u smislu karakterizacije njegove političke ličnosti. Svima nama deluje da je on tu od danas do sutra, da već sutra može da prestane da ga zanima ovaj posao i da već u sledećem mandatu nema interesovanja da bude predsednik vlade. To je malo nezgodno za politiku jer smo ipak naučili, a mislim da je dobro da ljudi koji su u politici imaju trajno interesovanje da se bave politikom, da rade nešto u politici i onda time ostvaruju neku predvidivost svoga rada. Spajić je u tom smislu potpuno nepredvidiv. Druga stvar koja je problematična za Spajića, što nije izgradio autoritet za ovih godinu dana. On nije izgradio autoritet koji je važan za tu poziciju predsednika vlade. Po Ustavu Crne Gore to je najmoćnija politička pozicija, a vi danas u Crnoj Gori imate vladu sa 32-33 člana i komotno za svakog drugog člana vlade možete da kažete da ima veći uticaj na odlučivanje nego sam Spajić.

Da li je to zaista tako?

– To jeste faktičko stanje zato što Spajić ima takav pristup. On se i ne trudi da izgradi taj autoritet i mislim da je to greška. Važno je da imaš autoritet na najmoćniju političku poziciju u jednom ustavnom sistemu. Spajića to izgleda da ne zanima. Šta je on video? On je video da ima priliku, takve su okolnosti, da napravi vladu ovako široke podrške. Nikad u ove dve decenije Crna Gora nije imala takvu vladu sa takvom velikom podrškom u Skupštini kao što je Spajićeva vlada. Ali ljudi treba da znaju zašto je on to uspeo. Nije to uspeo, jer je neki genije politički, već zato što su drugi političari videli da nema nekih uslova baš za rušenje njegove vlade. Takve su okolnosti. A onda su procenili i Ibrahimović, i Mandić, i Knežević, svi. Bolje je da smo onda u toj vladi, jer svakako ćemo uticati više na mnoge stvari u toj vladi nego da smo van toga. Pa dok traje Spajić, neka to ide, a kad Spajić izgubi političku borbu, onda ćemo da se vratimo onim tipičnim načinima političke borbe i delovanja.