Litvanci u strahu: “Mi bi mogli da budemo sledeći”

Na litvanskoj teritoriji Suvalka koja deli Rusiju i Belorusiju sve je više vojnih vežbi. Odbojnost prema Rusiji se oseća na svakom koraku.

Paulius Liškauskas već tri godine učestvuje u vojnim vežbama. Ovaj 39-godišnjak ističe da situacija nikad nije bila tako napeta kao sada.

– Još 2014. godine kada je Rusija anektirala Krim i započela rat protiv Ukrajine, pridružio sam se Savezu litvanskih strelaca. Ruska propaganda je već tada bila usmerena protiv Litvanije. Znali smo da bismo mogli da budemo sledeći.

Uz Pauliusa Liškauskasa još desetak muškaraca i jedna žena vežbaju gađanje u zamračenoj prostoriji na prvom spratu jedne male kuće u sred pešačke zone u gradu Marjampole. Na jednom paravanu se prikazuje animacija s navodnim teroristima koji se skrivaju negde iza zgrade. Oni su meta. Cela situacija bi mogla da deluje kao bezopasna igrica, da iz zvučnika pri svakom pucnju ne dopire zastrašujuće stvaran vrisak. To donekle podseća na pravi rat koji trenutno besni u Evropi.

Savez litvanskih strelaca je paramilitarna grupa, čiji članovi redovno vežbaju upotrebu oružja i spremni su da se bore u slučaju da dođe do nekog sukoba.

Paravojska sumnjive reputacije

Savez ima dugu istoriju i kontroverznu reputaciju. Osnovan je početkom 20. veka u borbi za litvansku nezavisnost, a zatim je sarađivao s nacistima tokom Drugog svetskog rata. Nakon spajanja Litvanije Sovjetskom savezu, članovi su se borili protiv Sovjeta, od kojih su neki postali žrtve Staljinovog režima. Nakon proglašenja nezavisnosti 1990-ih, Savez je ponovo oformljen. Od početka rata u Ukrajini broj članova naglo je porastao i sada ih ima oko 14.000.

Porodica Pauliusa Liškauskasa živi u Suvalki. U pitanju je području koje se smatra posebno ugroženim u slučaju rata protiv Rusije. Radi se o uskom pojasu teritorije koji povezuje Litvaniju s Poljskom, a koji je uglavljen između ruske enklave Kalinjingrad na severozapadu i ruskog saveznika Belorusije na jugoistoku. Dug je samo 65 kilometara vazdušne linije i to je jedina kopnena veza između baltičkih država i ostalih NATO partnera. Mnogi ovde strahuju da bi Moskva mogla da pokuša da prekine ovu vezu. Strah i odbojnost od Rusije su duboki.

Ta osećanja deli i Paulius Liškauskas, koji inače radi kao advokat, s tim što on ne poistovećuje rusku politiku i obične ljude u Rusiji.

– Imam ruske klijente s kojima još uvek održavam kontakt. Ne osećam nikakvu mržnju prema njima, nego prema njihovoj državi i propagandi – kaže Liškauskas.

Litvansku odbojnost osećaju na svojoj koži i Rusi koji putuju vozom između Moskve i Kalinjingrada. Oni prolaze kroz glavni grad Litvanije, Vilnius. Iako ne smeju da izađu iz voza, kroz prozore se u današnje vreme po gradu mogu videti bilbordi sa slikama rata u Ukrajini, a na nekima od njih je ispisano i pitanje da li zaista podržavaju ruskog predsednika Putina.

Rat u Ukrajini potpiruje strah u Litvaniji

Čak 45 godina su Litvanija i Rusija bile deo jedne države, Sovjetskog Saveza. Nakon proglašenja nezavisnosti, Litvanija se pridružila NATO-u 2004. godine. Poslednjih godina rastu tenzije s Rusijom.

Rat u Ukrajini je znak za uzbunu, kaže Laurinas Kasčiunas, poslanik u litvanskom parlamentu. On ističe da Litvanija mora bolje da se pripremi protiv moguće agresije Rusije.

– Imamo samo nekoliko godina da se pripremimo. Za to nam je potrebna veća prisutnost NATO-a kao pouzdano sredstvo za odbranu.

– Kad je počeo rat u Ukrajini, u Litvaniji je bilo ljudi koji su se bojali i koji su htelli da napuste zemlju – kaže politikolog Tomas Janeliunas.

Ipak, sada mnogi vide da je ruska vojska slabija nego što se mislilo. A spremnost Ukrajinaca da se brane je veća.

– Rat u Ukrajini je dobra lekcija. Imamo vremena da se pripremimo. Ukrajinci nam daju vremena. Moramo to vreme optimalno da iskoristimo i da se pripremimo.

Jedan od načina za pripremu su vežbe streljanja, čemu se posvetio i Paulius Liškauskas. On bi voleo da je u Litvaniji još više NATO vojnika, ali u slučaju potrebe bi i sam sa svojom suprugom, koja je takođe članica Streljačkog saveza, išao u rat.

– Teško je govoriti o budućnosti. Živimo u teškim vremenima i niko ne zna šta će biti sutra. Zato je važno živeti ovde i sada, ići malim koracima, jačati sopstvenu zemlju patriotizmom.