Kusturica odgovorio Markoviću: Đe ti se potopila duša, zemljače

Reditelj Emir Kusturica odgovorio je kolegi Goranu Markoviću na kritike koje je uputio zbog postavljanja spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu.

Pismo prenosimo u celosti:

„Dragi Gorane Srbine,

Ne znam sa kojim spomenikom Stefana Nemanje si uporedio ovaj koji ti se ne sviđa. Verujem da ti znaš i ako je tako, molim te da mi javiš. Kada bih ja znao da postoji skulptura praocu Srbije u poslednjih osamsto godina, rekao bih ti lično. Sigurno ti ne bih javljao preko Peščanika. Ima hiljadu načina da se povežu poznanici sa filmskih festivala i sa rekreativnih utakmica u fudbalu koje su odigrane za vreme mog služenja vojnog roka u Beogradu kada ti je Petar Božović udelio snažan kompliment nazivajući te kraljicom tela. Bilo bi neukusno kada bih ja tebe na javnom mestu uputio na mnogo manje odricanje od onog na koje ti mene teraš.

Tražiš da se moralno distanciram ne samo od spomenika imenjaku Nemanji, nego i od autora koji je u Njujorku postavio spomenik Lenonu, u Moskvi ruskom caru, i da ne nabrajam sve ukrase koje je ruski umetnik i akademik Aleksandar Rukavišnjikov rasuo po svetu. Kada bih bio prisiljen da te javno prozovem da nešto menjaš, insistirao bih da se odrekneš borbe protiv „malignog Ruskog uticaja“ (ovo je samo jedna u nizu akcija u kojima ti učestvuješ od devedesetih otkad deluješ na sceni dostavljanja i prijavljivanja svog naroda zapadnom hegemonu i sada si se okrenuo protiv mene). Umesto toga, recimo, pozivam te da izoštriš smisao za stradanje hrišćana na Kosovu i Metohiji ili u Crnoj Gori? Ne samo zbog hrišćanske kulture nego i tvoje sekularne građanske politike kojom se, za razliku od mene, baviš, a ne znaš da ona ne postoji bez istorije koju je upravo Stefan Nemanja, imenjak, započeo na Balkanu.

Tražiš da se moralno distanciram ne samo od spomenika imenjaku Nemanji, nego i od autora koji je u Njujorku postavio spomenik Lenonu, u Moskvi ruskom caru, i da ne nabrajam sve ukrase koje je ruski umetnik i akademik Aleksandar Rukavišnjikov rasuo po svetu.

Nije dobro, Gorane Srbine, kada bezbožnik spominje dušu, tako da tvoje pitanje „gde će mi duša“ ako se ne ogradim od odluke žirija koja će, navodno, uništiti Beograd, nije samo proizvoljnost filmadžije čije su stvaralačke bisage presušile, između ostalog izbegavajući godinama političku dimenziju u tvojim filmovima i verovanju da je ta delatnost samo zabava. Sada je politika postala tvoja sudbina rođena u „užasu praznine“ tvog filmskog žanra.

Posle svega brineš za moju dušu? Ti i ja se ne razlikujemo samo u brizi i nebrizi prema hrišćanima Kosova i Crne Gore, razumevanju politike i istorije. Sumnjam da ti veruješ u večnost duše kao ja, jer da je obrnuto ne bi mogao da praviš film o Bernar-Anri Leviju, psu rata, čoveku koji gdje god se pojavio u vijetnamki prijatne kafa boje, tu je počinjao rat. On je služio kao prethodnica pljačkaškim pohodima Obame, Klintonovih, Sarkozija! Đe ti se potopila duša, zemljače. Čovek koji napravi film o Bernaru Leviju gubi licencu javnog delatnika i nikome nema pravo da kroji moralne norme, a kamoli da se interesuje za sudbinu nečije duše i brine o njenom kretanju. Dakle, tvoj vapaj za mojom dušom, bio je priznanje praznine u kojoj živi jedan bezdušni tip.

Razumeo sam da si tada bio dekintiran, pa te moralno posrnuće odvelo repatom vampiru Leviju i da si napravio film zbog kog si zabetonirao vlastiti duh u blato nezadovoljstva i lošeg starenja, a ono malo duše koju si davno izvrtio u svojim filmićima, procurilo je kroz prazne džepove i sada zvecka kroz sitniš koji si dobio zauzvrat od francuskog ratnohuškača. Video sam tvoje lice na Jutjubu kada je ovaj filosofski kepec u Beogradu popio tortu u facu i nije ti bilo drago, ali na tvom licu nije bilo sažaljenja prema investitoru. Nisi se ti nikada do kraja poistovećivao sa idejama, a za taj film verovatno ni lova ni nije bila velika!“.