Agresija NATO na SRJ usledila je 24. marta 1999. nakon neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu vođenih u Rambujeu i Parizu februara i marta 1999. godine. U kampanji koja je trajala 78 dana učestvovalo je 19 zemalja Zapada, a u 2.300 udara ispaljeno je i bačeno 22.000 tona različitih projektila, uključujući i više od 30.000 kasetnih bombi.
Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom agresije nastradao je 1.031 pripadnik vojske i policije i oko 2.500 civila, od kojih 89 dece.
Nikola Šainović, nekadašnji potpredsednik Vlade SRJ i jedan od najpoverljivijih ljudi tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, danas, 22 godine kasnije, ističe da je jugoslovenska strana pristala na prekid sukoba svesna da će u suprotnom NATO intenzivirati udare po unutrašnjosti Srbije, a da oružane snage VJ nisu više u poziciju da mogu da to spreče.
– Viktor Černomirdin je otvoreno rekao Miloševiću da će u slučaju da odbijemo mirovni predlog, NATO intenzivirati napade. Do te informacije su došle i naše obaveštajne službe. Zato smo znali da je jedina ispravna odluka da narod dalje ne strada da prihvatimo ponudu koja ne znači predaju, a podrazumeva minimalne interese države. Uveren sam da je herojska odbrana otadžbine tome najviše doprinela. Naš herojski otpor je primorao Ameriku da to učini. Uostalom, da smo zaista izgubili taj rat kao što neki danas pričaju, pa te 1999. godine na Kosovu bi ušle vojske zemalja koje su nas napale, a ne pripadnici međunarodne misije UN – ističe Šainović.
I Milan Galović, vojni analitičar „Politike“, navodi da je Srbija Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom Saveta bezbednosti dobila međunarodne garancije da su Kosovo i Metohija deo Srbije.
– Uprkos kasnijoj, jednostrano proglašenoj nezavisnosti tzv. Kosova, pa i tome što su je priznale vodeće zapadne zemlje, snažni argumenti su i dalje na strani Srbije. Da nije tako, Kosmet više ne bi bio tema u međunarodnim odnosima. Što se tiče Kumanovskog sporazuma, Srbija je izgubila prisustvo svojih snaga bezbednosti u pokrajini. Mada se u pomenutim dokumentima pominje povratak dela naših snaga, jasno je naznačeno da se to može desiti samo po pozivu komandanta Kfora. A to se nije dogodilo – kaže Galović.
Otmice i ubistva
– I danas, 22 godine kasnije mi imamo ključan problem, a to je nepoštovanje Rezolucije 1244 i tačaka Kumanovskog sporazuma. Ključan cilj ovih dokumenata je bio da se obezbedi bezbednost stanovništva, a taj cilj nije ispunjen. Već na početku sprovođenja Vojno-tehničkog sporazuma došlo je do pogroma i to epskih razmera srpskog stanovništva. Srbi su kidnapovani, tučeni, ubijani, silovani. Njihova imovina je pljačkana, uništavana, oni proterivani iz svojih domova i to naočigled međunarodnih snaga. Postoji na desetine hiljada takvih primera koji su u istom intenzitetu trajali sve do decembra 2000. godine. U manjoj ili većoj meri taj pogrom je nastavljen i 2004, kada je 17. marta usledio novi pogrom Srba i to opet pred očima međunarodne vojne i civilne misije – ukazuje Šainović.
Sutra – Kumanovski sporazum zaustavio agresiju NATO (3): Gnusne laži i klopke
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
