Za Šarla de Gola EU je, od početka, bila samo "izvesna ideja", ali, uvek, izvorno evropska i samostalna. Za Žaka Delora bila je nedefinisani, ali izgledan politički objekt i "leteći tanjir".
A za aktulene vodeće evropske ustavno-pravne autoritete, ono što je ostalo od ambicioznog evropskog projekta sada je samo "nešto nalik na prototip prvobitne ideje" – ocenjuje američki istoričar Peri Anderson u knjizi "Novi stari Poredak".
Nesaglasje u definisanju trenutne EU naširoko je prisutno i nije prosta retorička zavrzlama. Reč je o činjeničnoj razlici između onoga što Brisel deklariše kao politički i strateški kredo i onoga što čini u političkoj praksi. Ta razlika istovremeno odražava i ozbiljan jaz između institucija Evropske unije i njenih građana, kako pokazuju istraživanja javnog mišljenja na Kontinentu.
Raskorak je suviše empirijski i vidljiv da bi bio osporavan. Ponašanje briselske uprave u Ukrajini – otvoreno podržavanje profašista u Kijevu, tipičan imperijalni nastup, zajedno sa Amerikom, u baratanju s Libijom, Irakom, Avganistanom i, svakako, još pre toga, sa Srbijom – ozbiljno su doveli u pitanje dosadašnji "šarm" i poverenje u Evropsku uniju kao uzor koji treba slediti.
Trostruka prirodaEU je definisana kao: |
Kako je moglo da dođe do toga?
Kad je bila više nezavisna
Jedan od odgovora je evidentno gubljenje nezavisnosti prema imperijalnom projektu Amerike na prostoru Evrope i sveta. Evropska unija je, po ovoj tezi, naprosto postala evropski deo neokonzervativne teorije o "Američkom stoleću".
Peri Anderson, profesor istorije na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA), u svojoj već kultnoj knjizi "Novi stari Poredak", razmatra paradoks da je "manje integrisana i manje ujedinjena Evropa, po mnogo čemu bila više atraktivna i više nezavisna u odnosu na SAD od ove sadašnje".
Primećuje da su lideri iz ranije faze evropskih integracija – gotovo svi – bili formirani pre globalne hegemonije Amerike. To je bilo vreme kada su "pogonske države evropskog projekta – Britanija, Francuska, (Zapadna) Nemačka, Italija i same imale jake ostatke imperijalnog ili kolonijalnog nasleđa i, kao takve, imale i izraženu, autonomnu spoljnu politiku".
Ovo je važilo ne samo za predvodnike "evropske ideje" kakvi su bili Konrad Adenauer (Nemačka), Gi Mole (Francuska), Entoni Idn (Britanija)… "Svi su oni pojedinačno bili spremni da ignorišu ili da se suprotstave Americi i njenim megalomanskim ambicijama."
Glavna pitanjaEvropska unija – kako ističu njeni zvaničnici – najviše posvećena pitanjima koja se smatraju "glavnim u ovom trenutku": proširenje na jug i istok, odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, revizija pravila Pakta za stabilnost i ratifikacija Ustava Evropske unije u državama članicama. |
Tokom sedamdesetih godina prošlog veka taj duh nezavisnosti još je uveliko živeo u Evropi. Ali, s prodorom neoliberalizma devedesetih godina i dolaskom na vrh posleratne generacije, počev od osamdesetih, evropski personalitet počeo je da bledi.
Nove ekonomske doktrine dovele su – na brutalan način – u pitanje državu kao političku i nacionalnu vrednost. "I, najednom, novi lideri u njihovom poimanju sveta nisu više videli pred sobom ništa drugo nego Paks Amerikana." Tradicionalni izvori autonomije i suvereniteta najednom kao da su presušili. I, šta je bila posledica tog drastičnog preokreta?
Izgledi bolji nego ikada
Evropska zajednica se udvostručila prostorno, uvela je međunarodnu monetu, mogla da se pohvali bruto nacionalnim dohotkom većim od Amerike… Takođe, i sama Evropa je
Samo bez nervozeSa čim ćemo u Evropu? Ili je bolje da odmah odustanemo! Bar nećemo da se jedimo. Kao onaj Lala koji je od zlatne ribice – koju je slučajno upecao, a ona ga zamolila da je pusti pa će mu ispuniti tri želje – tražio, prvo – da ga njegova Sosa ne vara, drugo – ako ga i vara, da to nikada ne sazna, i treća želja – ako to i sazna, da se ne jedi! U tome je, dakle, suština: ako uđemo u EU, bilo brzo bilo sporo, pre ili kasnije, ili da nikad ne uđemo, glavno bi bilo – da se ne jedimo! |
počela da stiče atribute i instinkte prekoatlantske Imperije. Analize fenomena pokazuju da je to bio period evropske istorije kada su – statistički mereno – uslovi za jednu nezavisnu Evropu bili bolji nego ikada. Ali samo statistički i ekonomski.
Na političkom prostoru stvar je, međutim, bila drugačija. Sa slabljenjem federalizma i deflacijom faktora suverene države Evropska unija je počela da gubi faktor suverenog i nacionalnog, a da pri tome nije uspela da izgradi i kompletira faktor supranacionalnog suvereniteta.
Cela politička elita Evrope počela je da pliva u vakumu definicije novog stanja. Originalna "evropska ideja" izgubila je dinamiku i potisnu snagu, a upražnjeno mesto zaposeda Amerika.
Ništa bolje nije oslikavalo nastalo stanje praktičnog odumiranja izvorne evropske zamisli – zajednice suverenih država – i njenog subordirniranja američkom poimanju novog svetskog poretka nakon eliminacije faktora Sovjetskog Saveza iz globalne igre, nego izbor Portugalca Emanuela Baroza, 2004. godine, za predsednika Evropske komisije.
Naime, Barozo – "Amerikanac u Briselu" – upravo je čovek koji je na Azorskim ostrvima, 16. marta 2003. godine, ugostio evropski samit sa kojeg je izašao (američki) ultimatum Sadamu Huseinu, kao i, praktično overeno, evropsko učešće u američkom planu vojne invazije Iraka. To je, ujedno, bio i prvi jasan znak da je EU defintivno izgubila nevinost i da postaje integralni deo ideje "Američkog stoleća", predstavljene u poznatoj doktrini Zbignjeva Bžežinskog.
Raspad EU i sovjetski kolaps
Kriza unutar Evropske unije, ne samo kad je njen "Novi Ustav" u pitanju, mnogima je povod da se pitaju može li ona preživeti ili će se raspasti. U Srbiji, neki smatraju da je EU danas u istoj situaciji u kojoj je bila Jugoslavija posle Titove smrti, u godinama koje su prethodile njenom raspadu. Ruski publicista Ivan Krastev, međutim, smatra da je kriza EU mnogo sličnija sovjetskoj, u periodu pred raspad SSSR-a: Godine 1992. svet se probudio bez SSSR na svojoj mapi. Jedna od dve svetske supersile se urušila, ne zbog rata, invazije niti sličnog katastrofičnog razvoja događaja. Iako je to urušavanje počelo još sedamdesetih godina prošlog veka, niko nije mogao da zamisli sam raspad krajem tog stoleća. I 1985, i 1986, kao i 1989. godine dezintegracija Sovjetskog Saveza je bila nezamisliva u analizama tadašnjih eksperata, kao što je u analizama današnjih analitičara nezamisliva dezintegracija EU. Sovjetsko carstvo je bilo preveliko kako bi palo, previše stabilno da bi se urušilo i već je prošlo toliko turbulencija. Ali koliko samo promene može nastati u jednoj dekadi. Ono što je smatrano nezamislivim u 1985. proglašeno je neizbežnim u 1995. godini. I upravo je taj okret sudbine, taj skok između "nezamislivog" i "neizbežnog" ona fusnota koja je korisna u trenutnim diskusijama o krizi Evrope i izborima pred kojima se nalaze evropski lideri. |
SUTRA – Kuda ide EU (2): Sa entuzijazmom – za Amerikom
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
