Ko je ukrao našeg sina?

Ne gube nadu: Cvijeta i Jasenko Todić

 

Ovaj bračni par, nastanjen u nemačkom gradiću Lipštat kraj Dortmunda, pridružio se sve brojnijoj grupi roditelja koji veruju da su žrtve trgovine bebama.

Ni potpisa ni pečata: Sumnjiv dokaz o smrti sina porodice Todić   Nema nalaza obdukcije Roditelji su septembra 2003. podneli krivičnu prijavu protiv N.N. radnika u Zavodu za prevremeno rođenu decu, ali im je policija stalno tražila neka nova dokumenta, da bi na kraju roditeljima saopštili da nemaju slučaj. Jesenko ne odustaje i ponavlja kako na sprovodnici leša koju su mu poslali s patologije piše da je potrebno izvršiti kliničku obdukciju. – Dobio sam obećanje da će nam ga poslati, ali kako tada, tako i sada, taj nalaz nikada nismo dobili. Deca naših prijatelja koji studiraju medicinu takođe su nam potvrdila da nigde nije naveden uzrok smrti – kažu Todići.

"U duši ga nosim da je živ", kaže Cvijeta (61), ne prestajući da prekorava sebe što je upravo ona insistirala da se porodi u Jugoslaviji iako je već imala podosta godina radnog staža i boravka u bogatoj i uređenoj Nemačkoj.

Penzionisana fabrička radnica i danas se do detalja seća kako je iz Banovića upućena u tuzlansko porodilište.

– U Njemačkoj sam vodila trudnoću, a od poslodavca sam uzela šest sedmica godišnjeg i isto toliko trudničkog bolovanja, a da sam znala šta će se desiti ne bih ni u ludilu dolazila u Banoviće da se porodim – priča Cvijeta koja je prvih godina braka sama bila u Nemačkoj, jer je suprug Jesenko (61) kao vozač pristojno zarađivao u Jugoslaviji.

Tek što je sastavila nedelju dana u porodičnoj kući u Banovićima, dobila je bolove. Bila je u sedmom mesecu trudnoće, pa su je iz lokalnog doma zdravlja, gde je njen suprug radio kao vozač saniteta, uputuli u tuzlansko porodilište. Beba je rođena kao nedonošče, a Cvijeti i danas odzvanja plač prvorođenčeta.

– Odmah su mi ga stavili na grudi. Imao je kosicu i crne okice i plakao je jačim glasom nego ijedno od moje potonje troje dece – priseća se majka.

Kada je došlo vreme prvog podoja, sestra joj saopštava da bebi treba kiseonik, a da porodilište ima samo sedam inkubatora i da su svi zauzeti.

– Sutradan su mi dali neki papirić da potpišem da moja beba mora pod hitno za Beograd. Meni je bilo sumnjivo zašto čak za Beograd. Jedna moja rodica je ranijih godina rodila bebu sa osam meseci, ali su je poslali u Sarajevo koje je mnogo bliže.

Kada je Jesenko sutradan došao da obiđe suprugu i sina, nije zatekao svog prvenca.

– Dolazeći u porodilište, mimoišao sam se sa sanitetskim vozilom. Zbunilo me je to, jer vozilo sa rotacionim svetlom po pravilu ide ka bolnici, a ne obrnuto. Tada su mi u porodilištu rekli da su moja beba i još jedna devojčica odvezeni za Beograd – priseća se Jesenko.

Otac potom pokušava da stupi u kontakt sa Specijalnom bolnicom za nedonoščad u Beogradu, ali ga šetaju od telefona do telefona, da bi mu u nedelju, 23. oktobra 1983. doktorka, čijeg se imena ne seća, saopštila da je njegov sin preminuo.

– Rekli su mi da nema preuzimanja posmrtnih ostataka, jer je takav zakon i politika bolnice – ističe Jesenko Todić.

Na sprovodnici leša, izdato mnogo godina kasnije na njegov zahtev, pisalo je da je muško dete, dovezeno iz porodilišta u Tuzli, staro dva dana primljeno 22. oktobra, a da je umrlo dan kasnije u tri časa po ponoći. Na sprovodnici se vidi da je prvo kao dan prijema bio napisan 24. oktobar, ali je urađena prepravka. Na papiru nema ni pečata, ni potpisa!

Kada je pre desetak godina na BK televiziji počeo da se emituje dokumentarni serijal o ukradenim bebama, Todići, koji su tada oboje bili u Nemačkoj, iz daleke tuđine su s posebnom pažnjom pratili ispovesti nesrećnih roditelja. I tu su se pronašli. Sva objašnjenja koja su ti roditelji dobijali od nadležnih, od toga kako je zdravo rođena beba mogla da umre i zašto im ne daju da je vide i sahrane, zvučala su identično kao i ona koja su dobijali Cvijeta i Jesenko. A tu su bili i pozivi za vakcine, pa za školu koja su stizala za njihovog prvenca na adresu u Banovićima.

Todići znaju kako vreme ne radi za njih, ali je Cvijeta spremna da ide i do Strazbura da bi saznala istinu, dok Jesenko pokušava da kontaktira udruženja u Srbiji koja okupljaju nevoljnike slične sudbine i koja istrajavaju u tome da se razotkrije sudbina njihovih beba, preminulih ili – "preminulih" pod čudnim okolnostima.