Nekada raj za pionire modernizma, danas turistička atrakcija – čuvena pariska knjižara „Šekspir i družina“ (Shakespeare and Company) slavi vek postojanja.
Jedno od obeležja Pariza, knjižara „Šekspir end kompani“, ovog meseca slavi stoti rođendan, a nalazi se na listi zanimljivosti grada svetlosti tačno između Ajfelovog tornja i groblja Per Lašez. Kako je jedna knjižara postala mesto hodočašća i, istovremeno, obeležje jednog velegrada?
Nema sumnje da je sama knjižara prekrasna. Tamno drvo koje škripi pod nogama kao na palubi broda, lampe boje apsinta rasipaju mutno, zlatno svetlo, a knjige su svuda – na podu, nagurane na policama, poređane po merdevinama i stepenicama.
Ni lokacija knjižare nije nevažna. Tačno preko puta katedrale Notr Dam, na mestu natopljenom boemskim šarmom, koji su ostavile za sobom generacije umetnika i intelektalaca. Ipak, najveća moć ove knjižare potiče iz njene glamurozne istorije. Originalnu prodavnicu knjiga osnovala je Silvija Bič, jedna od brojnih Amerikanki koje su posle Prvog svetskog rata stigle u Pariz.
„Nisam uopšte bila spremna za otvaranje knjižare. Nisam ništa znala o poslu, veoma malo o knjigama, sem što sam ih veoma volela. Nikako nisam mogla da predvidim uspeh ovog mesta i kakav će mi život biti. Nisam mogla da zamislim da će jedan Džejms Džojs ulaziti i izlaziti na ova vrata, Hemingvej takođe, kao ni čitava parada drugih poznatih pisaca“, govorila je Silvija Bič, vlasnica knjižare.
Upravo ona je 1922. godine prvi put objavila Uliksa Džejmsa Džojsa, u hiljadu primeraka, na ručno rađenom papiru. Knjižara je finansijski jedva preživljavala, ali to nije bilo važno. Jer, bio je to društveni pokret.
Pored toga, dvadesete godine bile su doba književnih salona, jedne Gertrude Stajn i D. H. Lorensa, T. S. Eliota, Ficdžeralda, Ezre Paunda, Grupe Blumsberi. Postoje slike iz tog perioda, crno-bele, pune senki, sa patinom briljantnih ideja koja se spušta na knjige poput zvezdane prašine. Nisu joj odoleli ni Ričard Linklejter koji je tu snimao Pre sumraka, niti Vudi Alen i njegova Ponoć u Parizu.
Posle rata, kada je ponovo otvorena, tu su dolazili Alen Ginzberg, Anais Nin i Bertold Breht, ali ovom periodu manjka međuratna romantika prve knjižare. Turistima koji je obleću ona i dalje priča o divovima književnosti. Ali ona sama, čini se, prerasla je čak i njih, i od prodavnice postala legenda.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
