Karavani na putu bez povratka

Snimak uplakane devojčice koja jeca dok policajci stavljaju lisice na ruke njenoj majci nagrađen je kao novinarska fotografija 2018. godine. Baš kao i potresni snimak udavljenog deteta na obali grčkog ostrva Lezbos, ta fotografija je uznemirila javnost i pokazala svu dramu ljudi koji kreću s naramkom ličnih stvari na put bez povratka.

Jedan od tih masovnih pokreta ljudi je migrantski talas iz Centralne Amerike prema Sjedinjenim Američkim Državama.

Stanovnici El Salvadora, Hondurasa, Gvatemale i Nikaragve prelaze dug put od nekoliko hiljada kilometara duž Meksika, ne bi li se domogli granice SAD na kojoj ih čekaju dug i visok zid, patrole policije i vojske i krijumčari koji će im i za poslednji dolar ušteđevine ponuditi pomoć da se domognu američkog sna.

Ratovi, bande, vojne hunte i korupcija nisu nikakva naročita vest za Centralnu Ameriku u njenoj mučnoj istoriji. Stoga se nameće pitanje: zašto se baš prethodnih godina toliko ljudi odlučilo na rizičan, surov put u obećanu zemlju? Naravno, svi navedeni faktori i te kako doprinose svojevrsnom egzodusu od nekoliko stotina hiljada ljudi koji svakog meseca pokušavaju da pređu granicu, ali se njima priključuje i novi faktor – klima.

Naime, Centralna Amerika ima ogroman problem deforestacije. Stihijska seča šuma kako bi se sadila soja ili druge kulture, doprinela je da broj kišnih dana u godini padne na petinu onih od pre samo dve decenije. Ukratko, centralnoameričke zemlje polako sve više liče na pustinju. A bez vode nema uzgoja kafe, šećerne trske naročito, glavnih agrarnih kultura u tim državama. Ljudi ostaju bez posla i u očaju nemaju puno izbora osim da se daju u beg. I premda američka ekonomija vapi za dodatnim radnicima, rastuća latinoamerička populacija je uterala strah u kosti belačkoj koja je za nevolje s padom cene rada i nezaposlenošću okrivila došljake.

Na Dan zahvalnosti s članovima oružanih snaga SAD, američki predsednik Donald Tramp je iskoristio priliku da likuje zbog pojačane militarizacije južne državne granice u znak odgovora na dolazak karavana izbeglica i migranata iz Centralne Amerike.

– Imamo nabijene ograde i stvari za koje ljudi ne veruju. Uzeli smo stari, polomljeni zid i omotali ga bodljikavom žicom. Borimo se za našu državu. Ako nemamo granicu, nemamo ni države – poručio je Tramp.

Zanemarite činjenicu kako je upravo američki nemar zbog tuđih granica veliki uzrok centralnoameričkih migracija, pošto američko mešanje u političke i ekonomske poslove regije i dalje pojačava siromaštvo i nasilje. Sada je šema bodljikave žive dovela je do situacije u kojoj su hiljade tražilaca azila blokirane na meksičkoj strani granice i s crnim brojevima napisanim na rukama u sklopu neformalnog sistema praćenja, čekaju da njihovi slučajevi budu obrađeni. Čak je i ultracionalistički „Tajms of Izrael“ – iz još jedne države poznate po smrtonosnim projektima utvrđivanja granica – imao potrebu da napiše kako „označavanje tražilaca azila“ podseća na „nacističku praksu tetoviranja brojeva zatvorenika“.

Sada tek svesni onoga što se događa, Amerikanci shvataju da se problem ne rešava kad dođe na američko-meksičku granicu, već na izvoru. Tako su SAD opredelile 5,8 milijardi dolara u razvoj Centralne Amerike, kao deo realizacije plana kojim bi se osnažio ekonomski rast tog regiona što bi dovelo do suzbijanja ilegalnih migracija.

Jug gori

Zemlje Južne Amerike, ali i SAD, pretrpeće veliku štetu od globalnog zagrevanja. Povećanje nivoa mora, ekstremni vremenski uslovi i druge posledice klimatskih promena dovešće do godišnjih budžetskih gubitaka od oko 250 milijardi dolara samo u SAD. Stručnjaci zaključuju da će zemlje Centralne i Južne Amerike pretrpeti mnogo veću štetu nego što se ranije predviđalo.

Tortilja zid

Od pada Berlinskog zida 1989, više od 40 zemalja širom sveta je izgradilo ograde pokušavajući da se žicom i betonom zaštiti od šezdesetak suseda. Najdrastičniji primer su upravo SAD, bastion slobode koji su upravo stvorili evropski imigranti u prvom redu. Oni svoju 3.141 kilometar dugu granicu sa Meksikom s omalovažavanjem nazivaju „Tortilja zid“. Do sredine devedesetih ta granica bila je praktično samo zamišljena linija u pesku, a 1994. Klintonova administracija je radi sprečavanja krijumčarenja droge i oružja i ilegalne imigracije pokrenula operaciju „Čuvar kapije“ u okviru koje je od 2006. čak 1.126 kilometara dugi deo granice zatvaran bodljikavom žicom, u zoni velikih gradova i četiri metra visokim metalnim zidovima, kulama za osvetljavanje, čeličnim preprekama i barijerama za vozila. Granicu SAD sa Meksikom čuva oko 21.400 policajaca i 18.500 pripadnika granične službe.