Šta je to što pod stare dane ume da nas istrgne iz porodice, udalji od potomstva (Miloš ima dve ćerke, sina i troje unuka u Novom Sadu, odnosno u Rumi) i okrene nama samima, vraćajući nas na početke, nije važno za ovu priču.
Zdjelar verovatno ima objašnjenje za svoju samoću, ali ga ne izgovara. Jer, i ćutanje je odgovor, baš kao i odmahivanje rukom na pitanje kako mu je! Radije priča o onome nekad nego o ovome sad – o deci koju nije uzalud školovao jer su ih čekala sigurna radna mesta u obližnjoj Velikoj Kladuši, o godinama kada se kod Fikreta Abdića u "Agrokomercu", ali i u "Saniteksu" i drugim firmama, dobro zarađivalo i ulagalo u budućnost.
|
Rat prošao, podele ostale Teško je govoriti o Mracelju izdvojeno jer je slična situacija i u Svinici, Gejkovcu, Širokoj Rijeci, Štakorovici, Brusovači, Klokoču. To je područje dosta udaljeno od Vojnića u kome je migracija domicilnog srpskog stanovništva prisutna odranije, podseća Branko Eremić, načelnik opštine.
Pre poslednjeg rata, negde 80-ih godina, bio je značajan pritisak stanovništva iz Velike Kladuše koje je počelo da se naseljava u srpska sela uz levu obalu reke Gline, što je samo nastavljeno posle "Oluje". To što se novi žitelji Korduna nerado izjašnjavaju kao Bošnjaci i(li) muslimani, posledica je ratnih podela muslimana na Fikretove i Alijine, na Peti korpus Armije BiH i na Oružane snage Zapadne Bosne. Pa, kad se već ne mogu dogovoriti, izabrali su da se na popisu stanovništva izjašnjavaju kao "ostali". |
Ulagao je i Miloš, gradeći novu, dovoljno prostranu kuću da u njoj nikome ne bude tesno. Istu onu koja sada, preživevši razne okupatore i oslobodioce zvrji prazna, stenjući pod teretom tišine i uspomena na bivši život.
Onaj život koji u velikoj meri personifikuje J. B. Tito, čija slika na kalendaru (kojim je vlasnik kladuške mesare "Miljković" častio i ove godine svoje mušterije) visi na zidu Miloševe kuhinje.
Zdjelar je jedan od troje žitelja Mracelja koje je novinarka "Vesti" uspela da pronađe, pokušavajući da istraži koliko ih je i kako danas žive Srbi u ovom selu na granici Hrvatske i BiH, naselju od 161 stanovnika koje pripada opštini Vojnić, u kojem je većina (142) na popisu iz 2001. u rubriku nacionalnost upisala – "ostali" ili "nepoznato".
"Poznati" – 11 Hrvata i osam Srba, su prešli u redove manjine.
A u toj manjini Miloš – Mićo Dragić je jednina. Živi sam sa sobom, čovek na čijem licu se smenjuju osmesi i grčevi – prvi kao izraz dobrodošlice nepoznatima i nepozvanima koji ulaze u njegovo dvorište, a drugi kao ljutnja, s neizgovorenom primedbom – samo ste mi još vi trebali.
Mićo nema komšija, ni bližih ni daljih. "Oluja" je oduvala Basare, Dejanoviće, Dudukoviće, Đakoviće, Maćešiće, Cimeše, Momčiloviće…
Dok pokazuje pravac kretanja za Basare, Dragić savetuje oprez, koliko zbog neprohodnog puta, toliko i zbog onog što ćemo tamo zateći.
"Nemate šta da vidite, sve je uništeno, srušeno, opljačkano, zaraslo u korov", upozorava on i konstatuje: "Nemate koga ni da pitate, Bogdan se skrasio u Srbiji, u Surčinu".
Ubrzani kurs odrastanja
Možda se Bogdan tamo zaista prizemljio, ali sa Surčina se i poleće, palo je na pamet reporteru "Vesti", pretpostavljajući moguću reakciju vlasnika ovog tužnog imanja sa koga se, decenijama unazad, odlazilo u svet u potrazi za boljim životom, ali mu se i vraćalo – takođe u potrazi, ali za izgubljenom energijom koju zavičaj i te kako zna da obnovi.
I to bez obzira, ili možda baš zahvaljući sećanjima na detinjstvo, neretko obeleženo ubrzanim kursom odrastanja u kome su sinovi rano izbacivani iz topline majčine postelje, valjda da bi od njih ispali što bolji vojnici.
Kod Basara je pusto, kao i kod Dejanovića, Mile i Gojko su svoje kuće prodali agenciji, Milina i Čedina su devastirane, ređaju naši domaćini.
Nema ni Dudukovića, osim Sofije koja je napunila 84 godine i koja prkosi vremenu i svojima koji su daleko – sinu koji živi u Garešnici kod Kutine i ćerki koja je u Čonoplji, u Vojvodini.
"Neću nikome da smetam, oni imaju svoje živote", objašnjava Sofija samoizolaciju od dece i unuka, zahvalna humanitarcima iz Merhameta i Karitasa koji je povremeno obilaze.
Za vezu sa ostatkom sveta i onima kojima je još uvek stalo do nje, Sofija ima mobilni telefon. Ima i televizor, ali nema društvo. Zato svakog namernika koji zaluta u njen sokak dočekuje otvorenog srca, željna razgovora. I ispraća poljupcima, kao što je ispratila i reporterku "Vesti" nakon što je kod njenog pratioca prethodno proverila da li je Srpkinja. Za svaki slučaj!
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
