Napad Izraela na Iran je u velikoj meri uznemirio svetsku javnost i otvorio brojna pitanja o političkoj i vojnoj pozadini ovog čina, učešću velikih svetskih sila (u prvom redu, Sjedinjenih Američkih Država) u njegovoj pripremi i realizaciji, te o dugoročnim implikacijama novog zaoštravanja situacije na bliskoistočnom „buretu baruta“.
Ocena i komentara je mnogo, zavisno od toga koliko analitičari žele da zalaze u istorijat odnosa Jerusalima i Teherana, tumačenje aktuelnog trenutka u sve nestabilnijem geopolitičkom poretku sveta, u „čitanje između redova“ pojava i procesa koji opterećuju ovaj region, naročito od oktobra 2023. godine i početka najnovijeg rata Izraela i Hamasa, odnosno, u tome da li žele da se pomere od vojnih pitanja i prostog interpretiranja odnosa snaga izraelske ratne avijacije i iranske protiv-vazduhoplovne odbrane.
Ne pretendujući na to da moj sud bude jedini ispravni i opredeljujući se za pristup kojim ću zanemariti dosadašnju, višedecenijsku zajedničku istoriju jevrejskog Izraela i islamskog (šiitskog) Irana, možemo reći da najnovija dešavanja imaju svoju političku i bezbednosnu konotaciju.
Unutrašnje tenzije
Posmatrano politički, napad Izraela na Iran treba posmatrati dvojako: kroz unutrašnjepolitičku i spoljnopolitičku prizmu.
Gledano iznutra, iako su zvanična opravdanja vlade Benjamina Netanijahua za napad “borba za egzistenciju, budući da iranske nuklearne bombe mogu uništiti izraelske gradove”, teško je oteti se utisku da postoji mogućnost da je ovaj preventivni rat, Jerusalim započeo radi skretanja pažnje domaće javnosti sa dešavanja u Pojasu Gaze, za koja, dobar deo međunarodne javnosti, krivi Izrael, optužujući cioniste za ratne zločine nad palestinskim civilima.
Nema sumnje da su u iraelskom društvu i do sada postojali kritični glasovi prema politici Netanijahua, ali problem za šefa vlade može svakako biti pad popularnosti i kod konzervativnijeg dela biračkog tela, koje “otvara oči” na istinsko stanje stvari u Gazi. Rat sa novim protivnikom će za izvesno vreme, fokus pažnje Izraelaca pomeriti ka novoj meti, a Iran po svim parametrima, iz izraelskog ugla, zadovoljava kriterijume da bude idealna žrtva.
Na kraju krajeva, radi se o zemlji koju je još pre dve decenije, tadašnji američki predsednik Džordž Buš Mlađi okarakterisao kao „osovinu zla“, a koja ni u savremenim okvirima, ne uživa ništa bolju reputaciju, budući da je pod sankcijama i „rafalnom paljbom“ američke administracije zbog odbijanja da faktički odustane od nuklearnog programa.
Produžena ruka Amerike
Spoljnopolitički posmatrano, udar na Iran može predstavljati sprovođenje „prljavog posla“ za račun Vašingtona. Izuzetno je indikativna izjava američkog predsednika Donalda Trampa „da je dao Iranu rok od 60 dana da sklopi sporazum o nuklearnom programu, a da se izraelski napad desio 61. dana“.
Neuverljivi su izgovori Bele kuće da nisu znale da će se napad desiti, pa se, uvažavajući političku realnost proteklih decenija (u kojima su Velika Britanija i Amerika bili glavni sponzori Jerusalima), stiče utisak da je Izrael, u dobrom maniru poslušnika, sproveo ono što je u interesu paternalističke strane u tom asimetričnom savezništvu.
To je učinjeno zarad političke podrške Benjaminu Netanijahuu za ostanak na vlasti, što postaje sve izazovnije, budući da je čak i Međunarodni krivični sud izdao nalog za hapšenje izraelskog premijera zbog ratnih zločina, a neki saveznici u Evropi su mu već okrenuli leđa.
Poslušnost Jerusalima na zahteve Amerike ne bi trebalo da iznenađuje, budući da je Izrael svojevrsna ekspozitura zapadnih interesa na Bliskom istoku (ne dovodeći u pitanje pravo Jevreja da imaju svoju državu), koja teško da bi opstala u, za njih, neprijateljskom okruženju arapskog sveta, koji se pruža od Omana na istoku do Mauritanije na zapadu.
Bez ogromne finansijske i vojne pomoći centara moći, pre svega, u Vašingtonu, opstanak Izraela bi bio upitan, ma koliko se Jerusalim ponosio realizovanom doktrinom totalne odbrane, opštom vojnom obavezom, elitnim specijalnim jedinicama, razvijenim obaveštajno-bezbednosnim aparatom i, na kraju krajeva, atomskom bombom.
Uostalom, Amerika se iz petnih žila trudi da u svakom delu sveta, nađe nekog ko je spreman da zarati u ime njenih interesa, pa zvao se on Izrael, Tajvan. Ili Ukrajina.
Bezbednosne posledice
U bezbednosnom smislu, treba govoriti o posledicama, jer je svaka priča o uzrocima, apsolutno deplasirana. Prosto, da su izraelske vlasti blagovremeno pristale da implementiraju plan o pravljenju Palestine, svi potonji sukobi sa Palestincima i Hamasom, terorističkom organizacijom koja oružanim putem, asasinacijama i zločinima štiti interese ovog naroda, ne bi bili neophodni.
Tom linijom razmišljanja, ne bi bili potrebni ni sukobi sa okolnim zemljama (samo u poslednjih godinu dana, Izrael je zaratio sa Libanom, Sirijom i sada, Iranom), koji su, ako je suditi po argumentaciji samih izraelskih vlasti, samo derivati inicijalnog problema, a to je Palestina.
Bezbednosni razlozi za širenje rata i preventivne udare na Iran (kojima se krše odredbe najrelevantnijih međunarodnih konvencija, te međunarodno pravo u celini) su jedino relevantni za cionistički režim u Jerusalimu.
Opravdanje Izraela za nužnost konflikta sa Iranom je neozbiljno, a uporno skrivanje iza stravičnih žrtava jevrejskog naroda u Drugom svetskom ratu i zloupotreba njihovih grobova u političke svrhe, više nego degutantno, naročito u uslovima teških zločina nad palestinskim civilima.
Dakle, bezbednosne implikacije najnovijeg razvoja događaja na Bliskom istoku, u „blažem“ smislu, mogu označiti „samo“ širenje rata na čitav region, ionako, trusnog Bliskog istoka. Malo je verovatno da će se zbog toga mnogo uznemiriti političke elite, kako u Vašingtonu, tako i u Briselu, Moskvi i Pekingu.
Suza naroda na periferiji svetskog kapitalističkog poretka, od raspada SFRJ i marginalizovanja Pokreta nesvrstanih, nema roditelja. U „goroj“ varijanti, ukoliko se obistine pretnje iranskog rukovodstva da će gađati američke vojne baze na Bliskom istoku, to će apsolutno značiti da Vašington mora ozbiljno da se zabrine za svoju nacionalnu bezbednost, i to ne samo van svojih granica.
Skorašnja istorija je pokazala da su narodi iz ovog dela sveta itekako spremni da deluju i na američkoj teritoriji. Tada su padale Kule bliznakinje i stradali nedužni ljudi, koji su, možda više od svih ostalih na svetu, bili protiv politike Stejt departmenta prema islamskom svetu.
Da li je toga svestan aktuelni američki predsednik, koji otvoreno kaže da bi hteo da od Pojasa Gaze napravi „rivijeru Istoka“ i turistički kompleks? Da li Donald Tramp razume opasnosti koje vrebaju kada otvoreno (i vulgarno) preti Teheranu, u kom stoluje militantni režim naviknut na rat, a koji je, uz to, naoružan nuklearnim arsenalom?
Odgovor teško da je potvrdan. Carevi se igraju rata, jer ne ginu njihova deca.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
