„Inkal” – potraga za Svetim gralom u haosu dekadentne supercivilizacije

Prikaz stripa „Inkal” Alehandra Žodorovskog i Mebijusa u izdanju Fibre.

Priča o ovom, možda i najvažnijem delu SF u Evropi, započinje filmom. Zapravo započinje romanom koji je trebalo da bude adaptiran u film – Dina.

Dina, roman Franka Herberta koji je prerastao u ceo serijal, sedamdesetih godina bio je spreman za filmsku adaptaciju. Argentinac Žodorovski ili Hodorovski, a s obzirom da mu je otac poljski Jevrej, a majka Ruskinja možda i Jodorovski – jer ni slovenski narodi ni Jevreji J ne izgovaraju kao Ž ili H, okupio  je ekipu umetnika od čijih imena zastaje dah.

Tu su bili scenarista Den O’Benon, Mik Džeger, Orson Vels, Salvador Dali, muziku je stvarala grupa Pink Flojd, a priključio se i Žan Žiro – Mebijus da nacrta knjigu snimanja. Sve u svemu, Dina je trebalo da bude najveći naučnofantastični film u dotadašnjoj istoriji. Trebalo je jer se sve raspalo zbog Holivuda i nespremnosti tamošnjih studija da finansijski isprate gigantsku ideju Žodorovskog.

Dve godine rada i pripreme palo je u vodu. Mebijus je za potrebe filma kog nikad neće biti izradio više od 3000 crteža.

Iz tih crteža i upornosti Žodorovskog rađa se nova ideja.

Žodorovski je lud. Verovatno i sam ne osporava ovo. I njegove motivacije, ideje i inspiracije rodile su iz Dine originalan koncept Inkala. Inkal je originalno objavljivan od ’82 do ’85 u 6 albuma koji označavaju početak Žodoverzuma.Inkal i sam Žodoverzum su jedan futuristički, naučnofantastični svet koji najviše podseća na Ratove zvezda, samo mnogo kompleksniji i neopterećen uticajem mega kompanija. Ali za razumevanje Inkala, kao i Ratova Zvezda potrebno je izvesno mitološko predznanje. Naročito Biblije.

Ipak, ne morate da čitate Bibliju kao pripremu za ovu avanturu, postoji savršen priručnik za Inkal koji pored zanimljive radnje sadrži i sve podatke koji su vam potrebni da biste delo Žodorovskog shvatili na pravi način – Da Vinčijev kod Dena Brauna.

Suština prethodnog pasusa je da postoje dva načina za čitanje Inkala – samo kao običan SF i drugi kao potragu za svetim gralom što u suštini i jeste.

Priča prati Džona Difola, privatnog detektiva u gradu dekadencije i poroka na jednoj od mnogih planeta galaktičkog carstva. On je klasičan anti-junak. Pijandura, rekreativni narkoman, sebičnjak i budaletina. Kao takav on dolazi u posed najmoćnije stvari u univerzumu – Inkala.

U pokušaju da sačuva malu piramidu i kroz nju čitav univerzum, Džon će preživeti mnoge avanture i dobiti mnoge saborce. Na početku je tu Dipo – betonska ptica koja je dobila moć govora kada je progutala Inkal. Onda Metabaron – najmoćniji ratnik Vaseljene i njegov androgeni sin Lunasol. Anima i Tanta – misteriozne sestre. Psoglav Kil.

I galerija sporednih likova i negativaca je impresivna. Sijamski blizanci CarCarica – predsednik Difolove planete, Tehnosekta predvođena Tehnopapom (direktna kritika katoličke crkve), antimaterija, razne vanzemaljske rase itd.

Svet je podeljen na nivoe i kaste, a aristokratija, ogrezla u nemoral, nosi oreole iznad glava. Za vjek i vjekova aktuelna karikatura “uzvišenih”.

Žodosrovski svuda unosi koncept para. Albumi su u paru – Crni inkal i Inkal svetlosti; Ono dole i Ono gore… CarCarica Lunasol – koji u svojoj duši sadrži savršen balans muškog i ženskog.

A prosto je nemoguće nabrojati sve motive.

Biblijska potraga za izabranim za spasiocem univerzuma za savršenim balansom između suprotnosti.

Priča o dekadenciji. O potpuno novim vrstama greha. O toksičnosti tehnologije.

Sve je i Inkalu kao san ili halucinacija, ali sve ima neki dublji smisao. Radnja se odvija brzo i usisava vas već posle par strana. Želite da shvatite neshvatljivo i žudite za objašnjenjima koja nećete dobiti.

I humor je donesen u tom čudnom, psihoaktivnom stilu. Svaka šala je u isto vreme i na mestu i nije.

Sve je paradoks.

Mebijusov crtež je čaroban, naročito u originalnom koloru. Njegov dizajn svetova i sposobnost da na istim stranama donese humor, misteriju i ludulo su glavni njegovi kvaliteti kad se odmakne od  Bluberija.

Fibrino izdanje je bez mane. Format, propratni materijal, povez, papir izbor starog kolora – sve je savršeno. Video sam i verziju sa novim, jačim bojama koje guše Mebijusov crtež i smatram da je to kolorisanje aspekt u kom je strip nazadovao u odnosu na osamdesete godine.

Ova stvar vas prosto ne pušta i nedugo pošto je završite, ponovo vas zove.

Na sreću je Žodoverzum prilično širok, pa su posle Inkala došli serijali: Pre i Posle Inkala (sada jako teški za nabavljanje), Metabaroni sa sopstvenim spin-ofovima i Tehnoočevi.