Videla sam da se snovi ostvaruju, potreban je samo korak, baš kako se zove i moja izdavačka kuća… Ovako, na početku razgovora za „Vesti“, priča Gordana Ilić, rođena Pantić, učiteljica iz Beograda, komentariše rađanje svog književnog prvenca „Pomoćna kuća“ koji je za kratko vreme osvojio i najprobirljivije čitaoce.
„To nekad šta je bilo, njoj je davna prošlost, koju je surova budućnost prekrila“, moto je ovog romana. Reč je o hronici porodice Todorović, ispripovedane u trećem licu, a prelomljene kroz sećanja Olge Todorović. Poslednji izdanak te porodice, u svojim poslednjim danima, zatvorena u kuću i dvorište, u kojima je odrasla i provela život, seća se predaka, dede i babe, roditelja i prerano tragično nastradalog brata. Osnovni motiv u knjizi za koji se vezuju svi događaji jeste srebrni dukat – čuvarkuća. Naslov romana je, ukazuje Gordana, bio logičan izbor. Pomoćna kuća koja okuplja, spaja, odiše ljubavlju, porodičnim vrednostima. U njoj počinje i završava se priča porodice Todorović.
Za sve postoji vreme
– Roman sam počela da pišem pre tri godine. Desetak rečenica, kostur, stajao je u jednom sakrivenom folderu, koji sam povremeno otvarala u želji da počnem pisanje i vrlo brzo zatvarala govoreći sebi da nije još vreme. Vreme, ispostavilo se da je ono koje sam čekala, došlo je po završetku vanrednog stanja i karantina. Rečenice su navirale, događaji i opisi su se ređali. Imala sam sreću da je Biljana Alavanja, vlasnica izdavačke kuće Samo korak, prepoznala vrednost dela i sa svojim kreativnim timom ostvarila upravo sve ono kako sam zamislila – priča Gordana.
Prva pitanja čitalaca, po pročitanom delu, bila su da li je to sve istina, da li su likovi stvarni.
– Delom da. Veliki deo su moja sećanja i uspomene. Odmalena volim da slušam priče koje drugi pričaju, u ovom slučaju članovi moje porodice. Kad kažem porodice, mislim na dve, Pantić, gde sam odrasla i Ilić, u koju sam se udala. Knjigu sam posvetila ćerki Katarini i suprugu Vladimiru, koji su uz mene od početka i daju mi snagu, inspiraciju i želju da pišem, ali na kraju romana stoji i zahvalnost mojoj sestri Dragani koja je verovala, možda i više od mene, da je ovo što sam napisala, dobro (ona kaže ne dobro, odlično) i prerano preminulim roditeljima, majci Milinki i ocu Ljubivoju i svekru Branislavu. Niti njihovih likova, likovi predaka su u izvesnoj meri utkani u likove porodice Todorović. Pomoćna kuća postoji, ona ima svoju dušu zahvaljujući mojoj zaovi Zorici koja je čuva od zaborava – govori umetnica.
Umetnička opomena
Male, naizgled obične stvari, meni velike i značajne, utkale su se i stvorile priču, napominje.
– Mnogo sam se posvetila povezivanju likova i događaja, mislim da je to veoma važno čitaocima, da ne osete nekad prazninu prilikom čitanja i pitaju se odakle se sad ovo stvorilo. Prvu promociju knjiga je imala na Beogradskom sajmu knjiga u decembru. Uzbuđenje je bilo veliko, utisci odlični. Bogatija sam za još jedno iskustvo i poznanstva s drugim dobrim autorima. Nažalost, sajam nije imao veliku posećenost kao prethodnih godina zbog situacije sa kovidom. Tužno je bilo videti mali broj izdavača i posetilaca. Ipak, i pored svega, moja izdavačka kuća je imala svakodnevne promocije autora i njihovih izdanja uz veliko zalaganje Biljane Alavanje, žene velike snage, neiscrpne energije i poštovanja prema svima nama.
Oni koji su pročitali „Pomoćnu knjigu“ spoznali su da je ovo delo poetska opomena da ne smemo da se prepustimo cunamiju rijalitija pred kojim se, nezaštićene, povlače istinske vrednosti, poštovanje i uvažavanje drugih, saosećanje.
– Knjiga je zamenjena pričama o skandalima. Kao pedagog, trudim se da kod dece razvijem ljubav i želju za čitanjem, bogaćenjem rečnika, znanja, uočavanjem vrednosti pisane reči. Pratim literarne konkurse, preporučujem ih deci i roditeljima. Škola u kojoj radim raspisuje interne konkurse i najuspešnije mlade stvaraoce nagrađuje i motiviše za dalji rad. Ostaću odlučna u tome. Druga knjiga je u planu, prve rečenice su zauzele svoje mesto. Folder je otvoren. Nastavljam da radim i ne odustajem od toga.
Mesto gde Sava ima najlepšu boju
Gordana Ilić, rođena Pantić, detinjstvo i mladalačke dane provela je na Umci, mestu gde Sava ima najlepšu boju i miris. Završila je Pedagošku akademiju, a kasnije i Učiteljski fakultet u Beogradu. Radi u Osnovnoj školi „Stefan Dečanski“ u Železniku kao učiteljica. Udata je i živi sa ćerkom Katarinom i suprugom Vladimirom u Beogradu.
I suze i smeh
Svako ko je pročitao „Pomoćnu kuću“, a poznaje Gordanu, imao je potrebu da prokomentariše ovo emotivno štivo. Objavljujemo neke od komentara:
„Goco draga, veoma prijatno me je iznenadila tvoja knjiga, sam stil pisanja. Sadržaj knjige me je očarao, prelepa ti je priča. Ti baš imaš dara, u malim stvarima imaš veliku inspiraciju, što je velika stvar za pisanje.“
„Ovo je knjiga koja se čita u jednom dahu sa pauzama za brisanje suza. Tako lepo i jednostavno opisuje prošle dane i prošlo vreme. Uspela si da me vratiš u detinjstvo i mladost divnim opisima ljudi, stvari, događaja. Stare, već zaboravljene reči, osvežavaju mi sećanja. Hvala ti za ovu napisanu knjigu koja ima dušu.“
„Samo da javim utiske o knjizi. Mislim da mi skoro nije knjiga izazvala toliko emocija kao ova. Pre svega me je vratila u neko lepše doba, puno ljubavi i sreće, ali i brige koja se pored pomenute sreće i ljubavi negde gubi. Prelepa knjiga koja se čita u dahu, dovodi do suza, ali i osmeha.“
„Kada mi je u ruke došla ova knjiga imala sam bojazan da će mi zaličiti na neku drugu. Ipak, sad mogu mirne duše reći da je u pitanju originalna hronika jednog prošlog vremena, jedne setne Olge.“
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
