Hotel užasa doktora Holmsa

Svetska izložba 1893. godine u Čikagu bila je izuzetna prilika Hermanu Vebsteru Madžetu da krene u seriju stravičnih ubistava…

Od rođenja Herman Vebster Madžet često je upadao u neprilike, što zbog oca alkoholičara, što zbog sukoba sa školskim drugovima koji su ga kinjili. Kao dete smrtno se plašio lekara, a kasnije je bio toliko opsednut smrću da je poželeo da upravlja njom. Ovaj preokret dugovao je vršnjacima iz razreda koji su ga jednom smestili u istu prostoriju sa modelom skeleta, sa željom da ga uplaše.

Završio je medicinski fakultet u Mičigenu, ali je još za vreme studija bio umešan u sumnjive poslove, najviše za dobavljanje ljudskih tela neophodnih za nastavu. Nakon nekog vremena seli se u Čikago, gde nastavlja sa mutnim poslovima vezanim za osiguranja i prodaju nekretnina, korsiteći se prvi put pseudonimom H. H. Holms. Tu se zaposlio u apoteci koju je držala žena čiji je vlasnik bio njen bolesni muž. Nakon muževljeve smrti, Holms je ubedio udovicu da mu proda apoteku. Ispostavilo se da nema dovoljno novca, te je udovica odlučila da ga tuži. Nedugo nakon toga, udovica nestaje bez traga, a Holms komšijama govori da se odselila u Kaliforniju. Ubrzo se prašina slegla i život u četvrti je nastavljen mirnim putem. Holms čak kupuje zgradu preko puta radnje i počinje sa gradnjom Hotela užasa.

Hotel je otvoren uoči Svetske izložbe 1893, ali je od samog početka građe mnogo toga bilo čudno. Naime, samo je Holms u potpunosti poznavao unutrašnjost hotela. Za vreme gradnje radile su različite ekipe radnika i inženjera, tako da niko osim njega nije poznavao unutrašnjost. Spolja se hotel uopšte nije razlikovao od ostalih građevina.

U prizemlju su bile prostorije namenjene poslovnom prostoru, između ostalih i Holmsova apoteka. Drugi i treći sprat činile su pored noralnih soba, sobe sa vratima iza kojih se nalazio samo zid i još čudniji lavirint hodnika nakrivljenih pod čudnim uglom, stepenice koje ne vode nikuda kao i sobe s vratima koje mogu da se otvore samo iznutra. Ovako čudan i složen sistem organizovanja odlično se uklapao u Holmsove planove.

Njegove žrtve su uglavnom bile žene koje su bile zaposlene, ili one koje su padale na bogatog vlasnika hotela, ali i gosti hotela. Žrtve je trovao ili ih mučio do smrti, a kasnije je u podrumu nađena sprava za mučenje rastezanjem. Ipak, Holms je za ubijanje najviše koristio sobe. Zvučno dobro izolovane, lako ih je i brzo punio smrtonosnim gasovima. nakon što bi nedužnoj žrtvi uništio život, ili je uništavao telo pećima koje je imao u podrumu ili ga prodavao. Sobe su, inače, bile povezane lavirintom tajnih prolaza i skrivenih poluga, tako da je žrtve vrlo brzo mogao da prebaci s gornjih spratova do podruma. Niko nije posumnjao na Holmsa budući da je mogao da prolazi kroz sobe i između spratova koristeći tajne prolaze. Zahvaljujući vezama sa ljudima iz bolnica ili fakulteta, uvek spremnih da otkupe organe ili kosti a da pritom ne zapitkuju o poreklu onoga što kupuju bio je bezbedan.

Kako to obično biva, svakom zločincu pre ili posle dođe kraj. Možda H. H. Holms nikad ne bi bio uhvaćen da ga nije prijavio kolega iz ćelije u kojoj je ranije bio zatvoren zbog neke prevare. Kada je pokrenuta opširnija istraga, policija je došla do saznanja, od kućepazitelja, da Holms nikad nije dozvoljavao da se gornji spratovi čiste. Kada su se popeli videli su sve užase i strahote koje su se dešavale između zidova hotela. Strašne scene zatečene u hotelu ostavile su trajan utisak, kako na policiju tako i na zaposlene u hotelu.

Sam hotel nestao je kada je u požaru izgoreo do temelja. Smatra se da je vatru podmetnuo Holmsov nepoznati saučesnik kako bi se osigurao da nikad neće biti otrkiven.

Holms je osuđen na smrt vešanjem i 7. maja 1896. godina ta kazna je izvršena.  Do danas nije utvrđen tačan broj žrtava ali se pretpostavlja da je ubio oko stotinu ljudi, mada neki veruju da je konačan broj iznosio čak dvesta.