Domaćin bez mane

Najbolji kosači tradicionalno će i ove godine, ukoliko se epidemija korone primiri, u prvoj nedelji po Petrovdanu ukrstiti kose na planini Rajac kod Ljiga. Tradicija privredno-turističke manifestacije Kosidba na Rajcu duga je više od pola veka i ako sada bude održana, onda će Veljko Milovanović (21), student iz Gornjeg Milanovca biti zapisan u istoriju ovog kosačkog nadmetanja kao najmlađi đidija – domaćin kosidbe. Za mladog Veljka ovakva odluka Organizacionog odbora manifestacije je velika čast koju će, tvrdi, u potpunosti opravdati.

Deveto koleno

– Počeo sam da kosim kada mi je bilo osam godina i od tada nisam propustio nijednu Kosidbu na Rajcu, prvo kao gledalac, a potom i kosač u revijalnom delu. Znajući za to, ljudi iz Organizacionog odbora su me prošle godine, kada je održano simbolično takmičenje, odredili da budem ovogodišnji đidija takmičenja, odnosno domaćin cele manifestacije. Mojoj sreći nije bilo kraja i jedva čekam početak takmičenja kosača koje će biti pod mojom komandom – objašnjava Veljko.

O Veljku kao đidiji na Rajcu, o tom-potom, kada se završi takmičenje kosača, ali je ovaj mladić već odavno „đidija“ u domaćinstvu u selu Šarani kod Gornjeg Milanovca. Njegovo domaćinstvo staro je devet generacija Milovanovića koji su se ovde doselili još 1640. godine iz Stare Hercegovine, iz bratstva Ozrinići kod Nikšića.

– Ovde je korene prvo pustio Mihajlo, pa Milovan, Teodor, Blagoje, Grigorije, Zravko, Miliša, Mirko, i ja sam deveto koleno Milovanovića. Sebi sam već davno dao zadatak da se vratim na selo koje, zapravo, nikada nisam ni napuštao i da na taj način izrazim poštovanje prema svim precima od kojih su dvojica, Grigorije i Vasilije, bili i čuveni solunski borci iako su u to vreme bili trećepozivci. Kuću u kojoj sada boravim sagradio je Grigorije 1902. godine. Ja je održavam jer je puna sećanja, u njoj sam pronašao cevljanik za namotavanje vune koji je iz 1894. i pripadao je mojoj čukunbabi Hristini – objašnjava Veljko šta ga sve i ko vezuje za selo Šarani.

Iako veoma mlad Veljko među komšijama važi za dobrog domaćina. Iz godine u godinu proširuje šljivike i čini sve da sačuva stare sorte šljiva i jabuka. Zato je i upisao Agronomski fakultet u Čačku, smer voćarstvo i vinogradarstvo.

Pre podne za knjigom

– Još u detinjstvu sam se opredelio da se vratim na domaćinstvo svojih predaka i to je bio razlog da upišem Agronomski fakultet. Ne samo zbog diplome, već da znanjem stečenim na fakultetu unapredim domaćinstvo i da od toga živim. Svakom seljaku u ovom delu Srbije je šljiva u krvi, i gotovo da nema kuće u kojoj se ne peče rakija koja je uvek tu – kada se rađa, slavi, svadbuje i umire. Rakija je deo srpske tradicije i mislim da njeno vreme tek dolazi – ocenjuje naš sagovornik.

Baš zbog toga Veljko već nekoliko godina peče rakiju u kazanu koji mu je ostao od dede Miliše i to od starih sorti šljiva, najviše od ranjačea, drenovke i okrugljače. Planira da zasadi i nove voćnjake sa tim sortama, jer po starim i zapuštenim voćnjacima u selu ima na hiljade sadnica.

– Pre podne studiram, a popodne sam već u svom domaćinstvu koje već sada izgleda kao sa fotografije. Ulažem sebe u domaćinstvo, a ono će, kao i svim mojim Milovanovićima pre mene, znati da uzvrati. Za sada nemam dovoljno mehanizacije, ali će i toga biti, najvažnije je da sam svoj na svome i da ću živeti od svog rada – kaže za „Vesti“ Veljko u nadi da će i imanje i znanje o Milovanovićima imati kome da ostavi.

Bira se najbolji

Reč đidija gotovo da je zaboravljena u srpskom jeziku i malo je onih koji znaju njeno značenje.

– Za đidiju se bira najbolji kosač, onaj koji najbolje zna da drži zdravicu, da zapeva i kojeg su najviše puta pogledale žene – kratko je i jasno Veljkovo objašnjenje.

Lepocvetka još rađa

U dvorištu Veljkovog domaćinstva još rađaju stare srpske sorte jabuka.

– Moj deda Miliša, koji mi je velika podrška ispričao mi je istoriju svakog stabla jabuke na našoj zemlji, a na meni je da kolačare, lepocvetke, kožare, budimke i druge sorte sačuvam. Obilazim i druga sela u potrazi za starim vrstama jabuka koje ću jednog dana kalemiti i vratiti im značaj koji su imali u istoriji srpskog seljaka – objašnjava student i domaćin Veljko Milovanović.