Prvi pacijent Doma za sumasišavše u Beogradu bila je Kata Radmanova, koja se nakon smrti muža odala prostituciji.
Zbog toga je bila osuđena na javno bičevanje. To mučenje nije mogla da istrpi, pa je duševno obolela.
Kata je, međutim, posle nekog vremena pobegla iz bolnice.
Pacijenti su u ovu bolnicu dospevali isključivo po nalogu suda, i nakon veštačenja sudskih stručnjaka.
U arhivu Beograda sačuvan je dokument koji opisuje gospodina koji se ondašnjem predsedniku opštine beogradske žali da mu supruga nije kako treba, onda se određuje komisija lekara koja je pregleda.
Jedan od članova te komisije bio je i dr Jovan Mašin, inače svekar Drage Mašin, potonje srpske kraljice i dvorski lekar Miloša i Mihaila Obrenovića.
Dr Mašin, dakle, utvrđuje da „zbilja je ona čudna, priča neke nesuvisne stvari non-stop“. Posle tog pregleda njen suprug se ponovo obraća i kaže da je hteo da je pošalje u Kulu ludih u Beč, gde su na lečenje išli samo bogati Srbi, ali je ona htela u Krušedol. Njeno ludilo je proglasio sud i ministarstvo policije je doprema u Doktorovu kulu, a ministar daje izjavu da država preuzima lečenje.
Dakle, u to vreme, na prelazu iz 19. u 20. vek, uloga lekara svodila se samo na to da potvrdi da osoba nema fizičke bolesti i smetnje.
Novo poglavlje u istoriji Doma za sumasišavše počelo je u proleće 1881, kada je ova ustanova i zvanično postala Bolnica za duševne bolesti. Za upravnika je postavljen dr Đorđe Klinkovski, fizikus Uprave varoši Beograda. Podignute su nove zgrade i obrazovano odeljenje sa oko 140 pacijenata. Nekadašnja Doktorova kula postala je muško odeljenje, kojem su dodati kapela i prosektura, odeljenje za patologiju. Prva istorija bolesti, koja se i danas čuva, sačinjena je 1880. godine.
Najpoznatija dva stanovnika su dr Laza Lazarević i Petar Kočić. Obojica su bili i čuveni srpski književnici, s tim što je prvi tu stigao osamdesetih godina 19. veka kao lekar, a drugi, nažalost, kao pacijent. Kočiću je najveća želja bila da živi u slobodi od austrougarske vojske, ali oslobođenje svoje Bosne nije dočekao, umro je 1916. u bolnici dok je Beograd okupirala ona ista vojska koja je podjarmila i njegovu otadžbinu.
Dr Laza Lazarević je, takođe, imao lične tragedije. Dva sina su mu umrla od tuberkuloze. Ipak, on se okrenuo proučavanju neuropsihijatrijskih oboljenja, a pisao svoje romane i pripovetke tokom neprospavanih noći provedenih na psihijatrijskoj klinici. Dr Lazarević je preminuo u 39. godini života, takođe od tuberkuloze. Od 1971. bolnica u kojoj je radio ponela je njegovo ime.
Beg od rata
Doktorova kula je za vreme Prvog svetskog rata, od 1914. do 1918. godine, bila jedino mesto gde austrougarska vojska nije ulazila, pa su tu sakrivane mnoge značajne ličnosti. Brojni Jevreji su u Drugom svetskom ratu, takođe, tu skrivani, ali je Gestapo avgusta 1944. ušao u bolnicu i odveo ih u Jajince na streljanje.
