Da li su Amerikanci spremni za još jedan Irak?

Premijer Izraela Benjamin Netanjahu iskorišćava rat u Gazi da gurne SAD u direktni sukob sa Iranom, piše za Al Džaziru Sultan Barakat, direktor Centra za humanitarne studije i proučavanje konflikta na Institutu u Dohi.

Dalje od medijske pažnje koja je i dalje fokusirana na izraelski rat u Gazi, postoje izveštaji o rastućim konfrontacijama između šiitskih milicija u Siriji i Iraku i američkih vojnika stacioniranih u ovim državama. Postoje čak i izveštaji, koje i SAD i Iran zdušno zataškavaju, o rastućem broju ranjenih Amerikanaca koje leče u bolnicama regiona, što ovu situaciju čini još opasnijom i podložnijom nenamernoj i iznenadnoj eskalaciji.

Od početka najnovijeg rata u Gazi, međunarodna zajednica pronašla je utehu u činjenici da je Hasan Nasralah, vođa libanske milicije Hezbolah koju podržava Iran, javno pokušao da deeskalira situaciju i jasno dao do znanja da ne traži neposredni, direktan sukob s Izraelom ili njegovim saveznicima.

Činjenica da je morao da istupi javno i to dvaput u sedam dana, međutim, mnogo govori o jačanju pritiska u ovom regionu, u kome bi situacija mogla da izmakne kontroli u svakom trenutku.

Dok svedočimo razvoju jedne od najgorih humanitarnih katastrofa posle Drugog svetskog rata – kolektivnom kažnjavaju opkoljene populacije od 2,3 miliona, što je već rezultiralo smrću više od 14.000 ljudi, među kojima je više od 5.000 dece – lideri grupe G7 su jedva uspeli da izgovore reč „prekid vatre“.

SAD dale Izraelu „odrešene ruke“

Umesto toga, SAD i njegovi saveznici su se okupili da pozovu samo na razvodnjenije, „humanitarne pauze“ kratkog daha i bez velikog značaja. Čak i kada je konačno u sredu dogovoreno četvorodnevno primirje posle 47 dana ratnih zločina i neselektivnog nasilja, SAD i saveznici nisu oklevali da najave svoju podršku izraelskoj najavljenoj nameri da nastavi sa brutalnim i neproporcionalnim napadima na Gazu nakon isteka kratke „pauze“ u napadu.

Tako što su u suštini dali Izraelu odrešene ruke da čini šta mu je volja u Gazi ne obazirući se na međunarodno pravo ili osnovna ljudska prava Palestinaca, ove države su uništile sliku čuvara „svetskog poretka zasnovanog na pravilima“ koju su same izgradile.

To su učinile delom zato što je izraelski premijer Netanjahu izmanipulisao njihove čelnike i elite (koji se čine potpuno odvojenim od populacija koje predstavljaju) koji su naseli na priču koji navodi na pogrešne zaključke i koji kaže da je 7. oktobra, Izrael iskusio događaj koji se može uporediti sa Holokaustom od zle sile koja je identična grupi Islamska država.

Evociranjem uspomena na Holokaust, Netanjahu je uspeo da pripiše nivo svetosti izraelskoj nezakonitoj i potpuno neproporcionalnoj reakciji, predstavivši sebe i svoju državu kao stalnu žrtvu i stvarajući prezir za bilo kakav pokušaj da se propituje ili kritikuje njegov narativ, kako unutar Izraela tako i u zapadnom svetu.

Nikad bliži sukob Amerike i Irana

Cilj Netanjahua, osim da sruči na Gazu svoj gnev a da ne bude za to kažnjen, jeste da uveri ili izmanipuliše SAD da se bori protiv Irana u njegovo ime. Ovo je nešto što je iskusni izraelski premijer stalno zagovarao otkako je SAD izvršio njegovu zapovest u Iraku. I on uspeva – SAD nikada nisu bile bliži stvarnoj konfrontaciji sa Iranom nego što su danas.

Iran, s druge strane, i uprkos svojoj glasnoj retorici, i dalje želi da izbegne direktan sukob sa SAD. Teheran je već jasno dao do znanja da ne želi da uđe u rat sa Amerikancima kada se uzdržao od tog da na neki značajniji način odgovori na ubistvo svog generala Kasema Sulejmanija.

Iran preferira da deluje preko svojih različitih posredničkih oružanih grupa u regionu. Ove grupe bile su uključene u kontrolisanu eskalaciju protiv Izraela i SAD nakon 7. oktobra da pokažu svoju spremnost da deluju kao faktor koji odvraća, dok sprečavaju Iran da bude prisiljen da uđe u direktan rat.

Najjači među iranskim posrednicima, Hezbolah, više ne uživa regionalni status koji je nekada uživao zbog podrške Bašaru el Asadu protiv sirijskog naroda u građanskom ratu. Hezbolah je takođe umoran od uvlačenja svoje krhke domovine Libana u rat koji nije njegov (s obzirom da je Hamas izveo napad na Izrael bez konsultacija sa Hezbolahom) i koji bi neminovno doveo do potpunog ekonomskog kolapsa Libana.

Hezbolah je, za sada, zadovoljan da pomogne svom savezniku Hamasu, tako što će osigurati da se značajne izraelske snage rasporede na sever, na taj način umanjivši pritisak na Gazu dok pogoršava ekonomske i socijalne probleme Izraela prisiljavajući na evakuaciju Izraelaca sa severa.

Politički opstanak Netanjahua

Međutim, uprkos želji i Irana i Hezbolaha da izbegnu direktnu konfrontaciju sa SAD, Netanjahu se čini rešen da osigura svoj politički opstanak po svaku cenu.

Posle najvećeg obaveštajnog neuspeha u istoriji Izraela, koji se desio pod njegovim nadzorom, Netanjahu je objavio verski rat Palestincima, uporedivši ih sa Amalečanima, na taj način opravdavši genocid nad njima, sprovodeći vanredne zakone tako što je formalno objavio rat prvi put od 1973, pozvao vojsku i rezerviste, prisilivši tako celo izraelsko društvo u partnerstvo sa sobom i zatvarajući vrata bilo kakvim glasovima koji kritikuju njegove brojne neuspehe.

Opasnost od mnogo većeg regionalnog sukoba

Ponovljene Netanjahuove provokacije i posebno njegovo predstavljanje ovog rata kao verskog, zajedno sa nevoljnošću SAD da ga obuzda i deeskalira situaciju, znače da postoji ozbiljan rizik da se sukob u Gazi na kraju pretvori u mnogo veći regionalni požar, onaj pred kojim Iran više neće moći da smiri svoje posrednike u regionu.

Region je već u tački ključanja. Postoji rastuća antipatija među Arapima, muslimanima i populacijama šireg globalnog juga prema SAD, koje vide kao saučesnika u izraelskim ratnim zločinima. S obzirom da im je nedavni arapski ustanak još svež u sećanju, arapske vođe biće pažljive i neće testirati svoje populacije, i neće dozvoliti da izgleda kao da se usklađuju sa Amerikancima.

Veoma je verovatno da će u takvoj nestabilnoj atmosferi, Izrael stvoriti situaciju koja će podstaći direktnu konfrontaciju između SAD i Irana. Na SAD je da odluče hoće li postati partner u zločinu sa Netanjahuom u ovoj regionu i biti uvučene ovde narednih 10 godina, ponavljajući ili možda čak čineći da njihovo iskustvo u Iraku i Avganistanu izgleda minorno.