Bivši poslanik Bundestaga: Nemci ne znaju za zločine nad Srbima u Bosni

Nisu sve civilne žrtve građanskih ratova jednako tretirane, piše član Levice, bivši poslanik u Bundestagu Aleksander Noj i pita se – ko na primer, danas u Nemačkoj zna za ratne zločine počinjene nad bosanskim Srbima 1992. godine u selima u opštini Srebrenica. To, naravno, nije opravdanje za masakr nad muslimanima u Srebrenici 1995, napominje Noj i dodaje da svako ko pokušava da negira celokupnu sliku otkriva gde se zaista nalazi. Samo ako se na sve žrtve gleda jednako, moguće je za sebe tražiti moralna i humanistička uverenja – sve ostalo su dvostruki standardi, zaključuje Noj.

U autorskom tekstu „Politika žrtava dve klase – ili: Kako se mogu razotkriti neki samozvani „humanisti“ i „moralisti“, objavljenom na portalu Nahdenkseiten, Noj piše o toku rata u BiH.

„Secesionistički ratovi na prostoru nekadašnje Jugoslavije, pred očima modernih masovnih medija, otkrili su za šta su ljudi sposobni u izuzetnim situacijama, poput ratova.
Preko noći, komšije, poznanici i prijatelji postali su ubice, silovatelji i mučitelji. Građanski ratovi često nadmašuju okrutnost klasičnih međudržavnih ratova: pobunjenici protiv vladinih trupa.

Naoružane grupe se međusobno bore za prirodne resurse, teritoriju… Usred svega toga je civilno stanovništvo: žene, deca, stariji i muškarci koji ne žele da ubijaju ili budu ubijeni. Ali, nisu sve civilne žrtve građanskih ratova jednako tretirane. Ko u Nemačkoj, na primer, zna za ratne zločine počinjene nad bosanskim Srbima 1992. godine u selima u opštini Srebrenica?

Pritisak na stanovništvo da zauzme stranu se pojačava sa svakim trenutkom: neutralnost, držanje po strani i želja da se ostavi na miru postaju sve teži. Čak i unutar porodica, razdor postaje očigledan kada se braća ili očevi i sinovi suprotstavljaju jedni drugima – kao što je slučaj danas u Ukrajini, a prethodno i tokom raspada Jugoslavije.

Verska pripadnost se često instrumentalizuje kako bi se na kraju „svoje“ stanovništvo dovelo na „liniju“.

Vanredno ratno stanje iznenada dozvoljava ili čak podstiče ponašanja koja su ranije bila nezamisliva, moralno i pravno – maksimalnu štetu po „neprijatelja“ u sopstvenom društvenom okruženju: ubijanje, sakaćenje, silovanje njihovih žena ili čak njihovo otimanje, kao što su to činili i još uvek čine teroristi Islamske države i drugi islamisti u Iraku i Siriji.

I ranije su društveni „gubitnici“, zgubidani i kriminalci, videli šansu za „novi život“ pljačkajući, oduzimajući, silujući i ubijajući. Oni su novi heroji do posleratnog perioda, barem neko vreme.

I ova ljudska ponašanja, ovi psihološki ponori, postoje u različitom stepenu u svakom građanskom ratu i među svakom aktivnom zaraćenom stranom. Kod nas rasprostranjena, ali zapravo više nego infatilna,  dihotomija na dobro i zlo, sprečava i ima za cilj da spreči pogled na složenu celinu unutardržavnog, kao i međudržavnog sukoba.

Pre mnogo godina, Ane Moreli je objavila knjigu pod nazivom „Principi ratne propagande“.

U njemu je sumirala principe koji su se ponavljali u ratnim i predratnim vremenima. Primena ovih principa nije ograničena samo na autoritarne ili diktatorske sisteme. Oni se primenjuju na celokupno političko uređenje država.

Tri od ovih principa, i ona koja su relevantna za ovaj esej, su: „Neprijateljski tabor snosi isključivu odgovornost za rat“, „Neprijatelj ima demonske osobine“, „Neprijatelj namerno čini okrutnosti. Ako pravimo greške, one su samo nenamerne“.

Čak i u posleratnom periodu, ovi principi se i dalje održavaju kako se naknadno ne bi ugrozila legitimnost rata i njegov navodni nedostatak alternativa – na kraju krajeva, podnete su ogromne žrtve. Sa novim, iskrenim narativom, čovek bi samo morao da prepozna sopstvenu glupost. A i jučerašnjim ratnim vođama je potreban nastavak narativa kako bi trajno osigurali svoje privilegije – čak i ako zemlja opstane u stanju koje više nije rat, ali ni mir. Ispitivanje uzroka rata, ispitivanje ratnih zločina počinjenih u njemu, poželjno se odvija sa pogledom na (bivšeg) neprijatelja: Uradili su nam to i to; ali mi smo nevini, uvučeni smo u rat („Neprijateljski tabor snosi isključivu odgovornost“).

Preispitivanje sopstvene uloge u ratu se izbegava koliko god je to moguće – barem dok generacija koje su vodile rat još uvek drži poluge moći; situacija koja efikasno sprečava obnovu zemlje, kao u BiH.

Bekstvo, proterivanje i ubistvo

Bekstvo, proterivanje i ubistvo su inherentne karakteristike građanskog rata. U nekim slučajevima, oni se nazivaju „etničko čišćenje“, u drugima „preseljavanje“ ili „bekstvo“, u zavisnosti od političke svrsishodnosti.

Svake godine u julu (nedavno je obeležena 30. godišnjica), masakr u Srebrenici sećanje se obeležava politički i medijski obeležava u međunarodnim krugovima: Približno 8.000 muslimanskih muškaraca i mladih ljudi odvojeno je od žena, dece i starijih osoba i pogubljeno od strane bosanskih Srba. To se smatra najvećim ratnim zločinom u Evropi od kraja Drugog svetskog rata.

Ali, ko zna za ratne zločine počinjene 1992. godine u selima u opštini Srebrenica? Bosanski Srbi – brojke variraju, u zavisnosti od „izvora“, od 400 do preko 1.000 civila (muškaraca, žena i dece) – masakrirani su od strane bosansko-muslimanskih jedinica. Ne, ovo nije opravdanje ili relativizacija („šta se dešava“) za masakr bosansko-muslimanskih muškaraca 1995. godine.

Prikazivanje ovog masakra od strane suprotstavljene strane je deo šire slike, deo istine. Svako ko pokušava da negira celokupnu sliku otkriva gde se zaista nalazi. Svako ko selektivno priznaje i osuđuje zločine, ubistva i proterivanja nije humanista, već sledi političku agendu sa „humanističkim smokvinim listom“. Svako ko instrumentalizuje humanizam degradira humanizam na propagandno oružje – tada kao i sada.

„Oluja“ – Oluja dobra protiv zla

Za nekoliko dana, takođe će biti obeležena 30. godišnjica hrvatske akcije „Oluja“. Ne treba očekivati medijsko izveštavanje o ovome u Nemačkoj; a ako se i očekuje, verovatno će biti više kao u prošlosti, u skladu sa principima ratne propagande Ane Moreli.

Pravilo broj 1: „Neprijateljski tabor snosi isključivu odgovornost za rat“ i stoga mora snositi posledice, uključujući i sopstvene žrtve, za koje je i sam odgovoran, prema podporuci koja se može pročitati između redova.

Pravilo broj 2: „Neprijatelj namerno čini okrutnosti. Ako pravimo greške, to je samo slučajno“ – naravno, želelo bi se dodati sa notom sarkazma, kao i obično. A, ako činjenice jasno ukazuju na suprotno, videti pravilo broj 1.

U svakom slučaju, ova ofanziva je proterala oko 200.000 Srba koji su živeli u Hrvatskoj iz regiona Krajine ili ih je primorala da beže. Drugi su streljani na licu mesta. Veštačka razlika između bekstva i proterivanja, koja ignoriše stvarnost, često se opravdava kroz propagandu – stanovništvo je bežalo nepotrebno. Hrvatska pravna država obećala je Srbima bezbednost, ali su se oni radije oslanjali na propagandu iz Beograda, čime se objašnjava „masovni egzodus“ (naravno, nije bilo ni reči o proterivanju) Srba. Tako je bilo i sa izjavom voditelja dnevnika na ZDF-u – i to nije bila izjava pod naslovom „komentar“, već čisti novinarski cinizam.

Ovo ili nešto slično je uobičajeni argument do danas u postjugoslovenskom regionu i među različitim stranama u sukobu širom sveta, dok su u stvarnosti uslovi na mestu zločina (ubijanje civila, uništavanje stanova i kuća, seksualno nasilje) osmišljeni na takav način da ljudi „beže“ iz straha za svoje živote – drugim rečima, bivaju efikasno proterani.

U engleskom jeziku postoji odgovarajući termin „displaced persons“. To znači nešto poput „ljudi lišeni svoje domovine, svog doma“. Ova formulacija negira mogućnost jasne razlike između bekstva i proterivanja, što je bliže stvarnosti (građanskih) ratova.

A istina je takođe: Na početku rata, prema izveštajima, oko 170.000 Hrvata iz Krajine su od strane Srba postali „displaced persons“, tj. primorani da beže ili proterani. Ovo prethodno proterivanje Hrvata može objasniti konačno proterivanje Srba, ali ga ne može opravdati.

Baš kao što masakri koje su bosanski muslimani počinili nad Srbima u regionu Srebrenice 1992. godine ne mogu opravdati masakr koji su bosanski Srbi počinili nad bosanskim muslimanima tri godine kasnije; ili proterivanje i prisilno bekstvo kosovskih Srba (približno 230.000) od strane kosovskih Albanaca pod budnim okom i uz prećutno odobrenje NATO-a 1999/2000. godine nakon završetka rata.

Kada su upitani o de fakto prećutnom odobrenju proterivanja, ponovljeni odgovor je bio:
„Mi (KFOR, zapravo NATO) ne možemo postaviti NATO vojnika iza svakog Srbina da ga zaštiti“ – ovaj argument sam čuo nekoliko puta tokom mog boravka u misiji OEBS-a na Kosovu kada sam iznosio žalbe.

Ne, niste mogli postaviti NATO vojnika iza svakog Srbina, ali ste mogli bombardovati Srbiju 77 dana zbog odbijanja takozvanog sporazuma iz Rambujea, koji je u stvari bio ultimatum Beogradu da pristane na secesiju Kosova. I da, Srbija je takođe proterala stotine hiljada Albanaca iz svoje pokrajine Kosovo – a da ne pominjemo interno raseljene kosovske Albance pre NATO bombardovanja. Jer je masovno proterivanje sa Kosova očigledno počelo nakon početka rata NATO-a, a ne pre, kako je zapadna javnost želela da veruje.

Pošto se ovaj narativ srušio, tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je stvorio „Plan potkovica“, koji je trebalo da dokaže planiranje proterivanja. Narativ o humanitarnoj intervenciji radi sprečavanja „završetka“ ili „predstojećeg“ genocida bio je zvanični razlog NATO-a za rat. Ovaj hitni narativ o „Planu potkovica“ takođe se urušio jer je bio izmišljotina.

I ovde takođe kažem: Nije bilo opravdanja za proterivanje albanskog stanovništva na Kosovu od strane Srbije; baš kao što nije bilo opravdanja za naknadno proterivanje Srba sa Kosova, koje se nastavlja do danas.

Mali lingvistički eksperiment

Ali jedna stvar mora biti jasna: Iz humanističke perspektive, ne može postojati dvoklasni sistem žrtava, nema dobrih žrtava naspram loših žrtava – barem ne kada su u pitanju civili.

Evo jednog eksperimenta:

Rečenica 1: „Kao što svako ukrajinsko dete ima pravo na život, tako i svako rusko dete mora imati pravo na život“.

Rečenica 2: „Kao što svako rusko dete ima pravo na život, tako i svako ukrajinsko dete mora imati pravo na život“.

Iako se izjave na prvi pogled čine identičnim (sva deca imaju pravo na život), redosled reči pruža drugačiju perspektivu.

Dve rečenice sa dva zahteva koja su humanisti očigledna. Samo oni koji su pristrasni će zastati i razmotriti šta im se ne sviđa u vezi sa ovom ili onom izjavom. Samo će oni početi rečima: „Da, ali…“ da bi ipak stavili žrtve druge strane u perspektivu.

Evo rešenja:

Prva rečenica poziva na empatiju prema ruskoj deci, dok druga rečenica poziva na ukrajinsku decu – u zavisnosti od toga koja se nacionalnost dece prva pomene, ona postaju referentna grupa.

U prvoj rečenici, empatija, a verovatno i saosećanje, više leži na ruskoj strani u sukobu, a govornik sugeriše nejednak tretman ruske dece u poređenju sa ukrajinskom decom.

A u drugoj rečenici, upravo je suprotno: Empatija, a verovatno i saosećanje, više leži na ukrajinskoj strani u sukobu, a govornik sugeriše nejednak tretman ukrajinske dece u poređenju sa ruskom decom.

Ovaj eksperiment se može univerzalno primeniti: na Hrvate i Srbe, Bosance i Hrvate, Srbe i Albance, Izraelce i Palestince, Ukrajince i Ruse, itd.

Samo ako se na sve žrtve gleda jednako – bez obzira na osnovne političke motive njihovih zaraćenih vlada – i samo ako se ne praktikuje dvoklasna politika žrtava, moguće je za sebe tražiti moralna i humanistička uverenja. Sve ostalo su dvostruki standardi“, zaključuje u tekstu Aleksander Noj.