Antiruska kampanja u Srbiji najviše liči na Jermeniju

Ovih nedelja, dok se u Srbiji više nego očigledno odvija antiruska kampanja u delu medija, jermenski slučaj trebalo bi dodatno analizirati.

U jesen 2020. godine, ponajviše zahvaljujući ruskom angažmanu – zaustavljen je jermensko-azerbejdžanski rat. Jermenija jeste izgubila rat, azerbejdžanske snage su nakon pobede u bici za Šušu preuzele kontrolu nad oko trećinom teritorije Nagorno Karabaha.
Potpuno jasno, direktna posledica ovakvog ishoda moralo je biti (samo)ukidanje jednostrano proglašene Republike Arcah. Ipak, ma koliko ovakav rasplet po jermenske interese delovao loše, još nije bilo sve izgubljeno.

Uz posredovanje Moskve dogovoren je mirovni sporazum, Jermeni su i dalje živeli u Stepanakertu, postojao je čitav niz garancija o implementaciji poprilično kompleksnih rešenja. O razlozima poraza prilično je pisano i u samom Jerevanu, to nije samo rezultat bolje opremljenosti i veće brojnosti azerbejdžanskih vojnih snaga, nego i razgradnje jermenskih institucija pod pritiskom partokratije i (tadašnje) nove parlamentarne većine, kao i apsolutno pogrešnih strateških procena.

Pašinjanovo iskustvo

Prosto, Nikol Pašinjan počeo je tražiti saveznike tamo gde ih nije mogao naći, uzdajući se u pomoć Francuske i Bajdenove administracije, čak i NATO. Unutar EU, samim tim ni od strane Francuske neku značajniju podršku nije mogao dobiti pošto se evropska energetska diverzifikacija odigrava zahvaljujući azerbejdžanskom gasu, u Vašingtonu su za Ilhama Alijeva veliki posao odradili i neki izraelski lobisti od kojih je kupovao oružje i koji su računali na pomoć u narednim fazama otvaranja „iranskog pitanja“, a vrata NATO ostajala su za Jermeniju uglavnom zatvorena zbog uloge Turske.

Tek naposletku, Pašinjan se oslonio na Moskvu, koja je bila zainteresovana da se konflikt što je moguće brže reši, pre nego što se turske snage direktno uključe u rat, jer bi to vodilo ka potpunoj destabilizaciji Južnog Kavkaza.

Izgleda kako je upravo to predstavljalo i zakulisni cilj uticajnih igrača sa političkog Zapada, te da su baš zbog toga igrali sa obe strane – i azerbejdžanskom i jermenskom, nadajući se produžavanju rata i njegovoj totalnoj eskalaciji. Uprkos svemu, nakon postignutog mirovnog sporazuma, nezadovoljstvo jermenske javnosti ne usmerava se ni protiv Pašinjana, ni protiv onih koji su želeli eskalaciju, čak ni protiv država koje su naoružavale Azerbejdžan, nego protiv – Rusije.

Uz neverovatno obrazloženje kako Rusi nisu dovoljno pomogli, pod čim se valjda podrazumevalo da je Rusija trebalo da uđe u rat protiv Azerbejdžana za Nagorno Karabah, iako takav korak formalno nije preduzela ni sama Jermenija (slati su dobrovoljci, logistički su pomagane snage u Stepanakertu, ali nije bilo objave rata i korišćenja svih vrsta naoružanja kojima jermenske snage raspolažu).

Antiruski diskurs

Ispostavilo se kasnije kako je projektovanje ovog antiruskog diskursa predstavljalo samo prvu fazu za pripremu terena kako bi se artikulisala sasvim nova jermenska spoljna politika.

Pašinjan je izveo zaokret od 180 stepeni, stavljajući na prvo mesto saradnju sa „zapadnim partnerima“ i relativizujući odnose sa ODKB i Evroazijskim ekonomskim savezom.

Jermenija nije istupila iz ove dve organizacije, pošto od svega i dalje ima određene koristi, ali se njeni zvaničnici nisu ustručavali da jasno demonstriraju kako im to više nije prioritet. Posledica svega je potpuni debakl nakon azerbejdžanske vojne kampanje u jesen 2023. godine: Jermena više nema u Nagorno Karabahu. I ne samo to, nego se i dalje nastavljaju diplomatske akcije Bakua koji traži pravo na strateški koridor kojim bi se povezala centralna teritorija države sa eksklavom Nahčivan preko Jermenije, kao i promene u tekstu deklaracije koja se pominje u preambuli jermenskog ustava. Odricanje od jedinog pa još i istorijskog saveznika, Jermene je odvelo u nacionalnu katastrofu iz koje se sada izlaz uopšte ne nazire.

Kampanja protiv Moskve u Srbiji

Izgleda kako se danas u Beogradu primenjuje istovetna metodologija kao i u Jerevanu pre pola decenije. Nezadovoljstvo zbog energetskih sankcija ne usmerava se prema SAD koje su ih (potpuno bespravno) uvele, već prema Rusiji.

Za besprizorna uslovljavanja Srbije od strane nemačkog šefa diplomatije koji demonstrativno zahteva da promenimo našu spoljnu politiku u skladu sa nemačkim interesima – takođe je kriva Moskva.

Iskrivljena slika kako su nam prijatelji oni koji su nas bombardovali i na našoj teritoriji stvorili lažnu državu, a neprijatelji oni koji su nam pomagali kako bi se od svih neprijatnih nasrtaja odbranili, kreira se otvorenim lažima i ciljanom kontekstualizacijom poluinformacija.

Takođe i čestim postavljanjem (retoričkih) pitanja tipa – a kako su nam to Rusi uopšte pomogli? Ili – šta to oni imaju pa da se možemo osloniti na njih?

Naravno, na ovako postaljena pitanja slede i unapred spremljeni odgovori kako niti su nam Rusi ikada iskreno pomogli (jedna od teza koje se provlače je i da su Rusi čak naoružavali Hrvate tokom građanskog rata na prostoru Jugoslavije, sa sistemom S-300, vazduhoplovima i municijom), niti u saradnji sa njima išta možemo dobiti (to je puka sirotinja, jedan komentator značajno je primetio kako u ruskim prodavnicima nema ni čokolade, a nekoliko tekstova objavljeno je na temu redova ispred benzinskih pumpi u Moskvi).

Naravno, odnosi sa Rusijom moraju biti preispitivani i sa kritičkog stanovišta, utvrđivati i uređivati spoljnu politiku zemlje vrlo je kompleksna stvar. Takođe, nedozvoljavati argumentovanu kritiku srpsko-ruske saradnje ne samo da je nedemokratski, nego je i glupo.

Upravo kroz polemike kristališu se rešenja i bolje sagledavaju izazovi, rizici i pretnje.

Cilj kao u Jermeniji

Međutim, ono što se po jerevanskom algoritmu trenutno odigrava u Beogradu nema nikakve veze niti sa kritičkim stanovištem niti sa argumentovanim raspravama, zato što cilj svega ovoga nije da se podstakne demokratska polemika i bolje sagleda gde smo i šta nam je činiti.

Cilj je kao i u Jermeniji da se spoljna politika, održavana pune tri decenije uz sve uspone i padove, puteve i stranputice, pobede i poraze, stremljenja i lutanja – okrene za 180 stepeni i ukoloseči na „briselske tračnice“. Što podrazumeva ne samo afirmaciju antiruskog diskursa i zavođenje sankcija ka Moskvi, nego vrlo brzo, nakon što dovoljno odmakne militarizacija EU i najverovatnije ulazak u intenzivni sukob protiv Rusije.

O ostalim aspektima takvog zaokreta, onih koji se tiču kosovskog pitanja, regionalne pozicije Srbije, energetske bezbednosti i sa tim u vezi daljeg ekonomskog rasta – nije neophodno dodatno govoriti.

Nije neophodno govoriti niti o tome kako bi se izgubio ugled u međunarodnim odnosima, a sa njim i poverenje među prijateljima, kojih niti je bilo malo, niti je ostalo malo u celom svetu. Ako je nedozvoljavanje argumentovane kritike glupo, onda je donošenje odluka i sudova pod pritiskom propagandne kampanje (koja je deo šire psihološko-propagandne operacije, tu se čak i sa teorijskog stanovišta jasno vidi kako ceo algoritam funkcioniše) epohalna budalaština, koja može samo predstavljati uvod u poraze ili čak nacionalnu katastrofu. Ko ne veruje neka proveri slučaj Jermenije.

Nastavak antiruske kampanje neće nam doneti niti evropeizaciju niti vesternizaciju, već jermenizaciju sa svim pratećim posledicama.