Amerika napada „meki trbuh Rusije“

Nakon što se sramno povukla posle dve decenije i triliona dolara protraćenih na rat u Avganistanu, a prethodno morala da ode iz nekoliko baza koje je imala u Centralnoj Aziji, Amerika pokušava da se vrati i napravi vatreni pojas između Rusije i Kine.

Na terenu Centralne Azije „dodiruju se“ zemlje koje Amerika smatra potencijalnim neprijateljima, kao što su Iran, Rusija, Kina… i od njegove stabilnosti zavisi mir u celom regionu. To je „meki trbuh Rusije“, ali i teritorija preko koje prolazi kineski Put svile.
Sramno povlačenje SAD-a iz Avganistana označilo je, između ostalog, i konačan gubitak uticaja na čitavu Centralnu Aziju, uprkos proklamovanoj spremnosti da će „štititi sposobnost ovih zemalja da ostanu suverene i nezavisne“. Danas američkih vojnih kontingenata nema ni u Centralnoj, ni u Srednjoj Aziji, što nema baza ni u Mongoliji, Pakistanu, severozapadnom delu Indije, pa ni u Avganistanu.

Kompenzacija za gubitke u Avganistanu

Kako bi na neki način kompenzovali gubitke u Avganistanu, i vratili se na taj teren, Sjedinjene države ponovo plaše te zemlje isisom s kojim nisu uspeli da se izbore ni za dvadeset godina. Sa tih teritorija će lakše gađati Avganistan, tvrde.

Istini za volju, islamska država tamo zaista postoji, ali se Amerikanci ne bore protiv nje nego je koriste za svoje ciljeve. Nedavno je turski ministar inostranih poslova Čavušoglu govorio da su SAD avionima slale isisovce u Avganistan, da bi se tamo s njima tobože borili. Stvaranje vatrenog pojasa između Rusije i Kine, trenutno je glavni cilj Amerike u tom regionu

Prošla su vremena kada su Amerikanci slobodno šetali po azijskim zemljama, bahato se ponašali, pravili saobraćajne nesreće, odvodili devojke i – niko im nije mogao ništa. Jednu takvu bazu „Manas“ morali su da napuste nakon skandala s Amerikancem koji je kolima pregazio dvoje ljudi – i nije moglo da mu se sudi. Hiljade ljudi izašlo je na ulice, i posle kraćeg vremena, Amerikanci su otišli. Formalni razlog za odlazak je bio – neplaćena kirija za nekoliko godina. Nije bila bez značaja ni činjenica da je iz baze finansirana i opozicija, pa su se u Kirgiziji ređale obojene revolucije, jedna za drugom.

Američki gosti su se ponašali kao domaćini i u drugim zemljama, pa nije čudno što sada niko ne želi da im dopusti da se vrate, iako oni već ozbiljno obilaze teren, žale se da su ih svi zaboravili i da nemaju gde da nađu saveznike. Lokalne elite okrenule su se Rusiji i Kini, a pogotovu Rusiji čiji značaj sve više raste zbog situacije u Avganistanu, gde Moskva sprovodi uravnoteženu i za sebe korisnu politiku, žali se Forin Polisi, a pažnju Amerikanaca sve više privlače velike kineske investicije u Srednju Aziju.

Umesto baza antiteroristički centri

Iako su i Kirgizija i Uzbekistan, kao i Pakistan već odbili da ih prime nazad, Pentagon i Brisel uporno predlažu razne varijante, uključujući i to da se nove baze zovu drugačije – zajednički antiteroristički centri. Da bi potkrepile tako inventivne predloge, nude finansijske investicije. Za sada – bez uspeha.

Da NATO posle odlaska iz Avganistana teži da premesti svoju vojsku u Aziju, Rusija kojoj nikako ne odgovara nestabilnost na njenim granicama, prozrela je na vreme, pa je Lavrov još u avgustu upozorio da Moskva ne želi da vidi američke vojnike u svom dvorištu. O tome je i Putin rekao svoje mišljenje Bajdenu, a isto je rečeno i Viktoriji Nuland kad je posetila Moskvu.

Ni Turkmenistan, iako učestvuje u partnerstvu za mir još od 1994. nije im dozvolio da kao tranzitnu, koriste bazu Mari, nekada poznati sovjetski vojni aerodrom. Odbio ih je i Kazahstan, s obrazloženjem da kao aktivni član ŠOS i ODKB nema pravo da stupa u bilo koje druge organizacije.

ŠOS i ODKB – dovoljna zaštita

Jedan od razloga što se centralnoameričke zemlje tako ponašaju je sasvim sigurno i svest da im članstvo u Šangajskoj organizaciji i u ODKB pruža dovoljnu zaštitu od eventualnog napada talibana, ali postoji i drugi – sve te zemlje su nakon raspada SSSR-a imale iskustva s Amerikom. Ispostavilo se – negativnog… Nakon što su ih ubedili da treba da preko noći postanu kapitalističke zemlje, razmestili svoje baze po njihovim teritorijama, okrenuli su im leđa. Demokratija nije došla, ali siromaštvo jeste. Danas se u tim zemljama živi daleko lošije nego za vreme SSSR-a, kad je standard svih građana velike zemlje bio niži od evropskog, ali su svi imali besplatno zdravstvo, školovanje, država je brinula da se na vreme poseje i požnje, hrana je bila jevtina, kao i električna energija. Kad je centralizovano upravljanje nestalo, nestalo je i svega toga. Komunistička ideologija je potpuno diskreditovana, a Zapad nije ni pokušao da im pomogne na putu kao obećanoj demokratiji. Zato nije čudno što se te zemlje danas okreću ponovo Rusiji.

Amerika neće odustati

Za centralnu Aziju su jednako zainteresovane i Rusija i Kina. I obe su u trenutku odlaska SAD iz Avganistana odlično reagovale – i jedna i druga su uspostavile na vreme kontakte s talibanskim vođama kojima je veoma važno da ih svet prizna. Obe razgovaraju s njima i kao uslov za bilo kakvu saradnju postavljaju garancije da će se u zemlji poštovati osnovna ljudska prava. Kina je spremna da uloži ogroman novac u taj region kroz koji prolazi Put svile, ali pod uslovom da ove zemlje drže NATO dalje od sebe. Ruski stav je sličan.
Kako danas stoje stvari, Amerika nema naročite šanse da se vrati u Centralnu Aziju, ali njena želja da kontroliše taj region i destabilizuje ga, kako bi napravila pojas nestabilnosti između Rusije i Kine, se neće smanjivati i pokušaće sve da iskoriste određene slabosti azijski zemalja. Razumljivo jer, prema njihovom mišljenju, Centralna Azija je upravo onaj ključ koji bi mogao da Rusiju i Kinu suprotstavi jednu drugoj i vrati Americi izgubljenu poziciju svetskog lidera.