Ljiljanina bitka još traje
Ožiljci na telu i duši Srba nastradalih u masakru u Parizu, 13. novembra, sveži su i posle tri meseca. Ljiljana Pavlović, koja je sa suprugom Aleksandrom povređena u terorističkom napadu ispred restorana Mekdonalds kod Stad d Fransa, i dalje se nalazi u bolnici.
- Ne hoda. Ne priča. Ruka je najviše boli. Nekad se ničeg ne seća, ni ne zna zašto je u bolnici, a nekad se priseti. Svakog dana je drugačije. Bolničko osoblje je dobro prema njoj. Idem joj često, zna i da mi se nasmeje. Ne, ne plače više. Ne plačem ni ja. Zašto da plačem kad smo živi. Idemo napred - priča Aca Pavlović koji je u subotu, 13. februara, prvi put nakon stravične nesreće, otišao do Stad d Fransa, da vidi, oseti, pa i da se seti...
Kao i ranije, prodavao je sportske šalove. I tog 13. novembra on i Ljiljana su prodavali navijačke rekvizite u trenutku kada ih je zadesila eksplozija.
- Bilo mi je strašno, strašno. Jeza kroz telo. Ali, treba da se radi, treba živeti od nečega. Plašila me ona masa ljudi, ona silna gužva. Bilo je mnogo neprijatno. Izdržao sam.
Ipak, posle silnih povreda, nakon brojnih operacija, iz tela izvađenih, kako saopštava, "od glave do pete" 30 gelera, a pred njim je još operacija, tešeći se, saopštava:
- Mogu da hodam, polako, u svom ritmu.
Ali, gde se god okrene, zapinje, teško mu je.
- Ne mogu po kući da radim. Ništa. Sam sam. Moraću da tražim pomoć od grada da mi pošalju nekog kuću da očiste.
Ovih dana ga je lomio i grip, izgubio je apetit, nije mogao ništa da stavi u usta.
- E, da je Ljiljana sa mnom! - samo je ponavljao.
Njihovi kumovi Tina Burić i njen suprug Portugalac Paolo Lopez čekaju bolje vesti iz bolnice i radosni trenutak kada će Pavlovići krstiti njihovu petomesečnu kćerku Anđelinu.
- Bila sam kod Ljiljane pre mesec dana. Prognoziraju da neće moći da hoda i govori, ali ja sam uverena da će stati opet na svoje noge i da će pričati. Videla sam u njoj ogromnu snagu. Donela sam joj na poklon figuru Mikija Mausa i rekla joj da je stegne kad pomisli na mene. U tom trenutku ona je malo podigla nogu. Aca je tada uzviknuo: "Vidiš li šta si uradila, to je čudo, pomogla si joj ". U masakru je stradala moja leva ruka, a i njoj je ruka u lošem stanju. Kažem joj: "Kumo, ti si kao i ja", a ona je pogledala u moju, pa u svoju ruku. Onda je malo mrdnula rukom. Bori se ona, a i u bolnici se bore za nju. Ipak, za oporavak treba vremena.
Tina i Paolo se još oporavljaju.
- Oštećena su nam pluća, oboje teško dišemo, nemamo snage. Ja narednih dana idem na operaciju ruke. Nedavno sam bila dve nedelje u bolnici. Nervoza, stres, bolovi, teško prihvatam svoju invalidnost, upala sam u depresiju, pa eksplodirala. Hvala Bogu, sad mi je bolje.
Tina priča i o Indiri Radosavljević koja je i dalje u bolničkoj sobi. Lekari se trude da joj obnove psihomotoriku noge i ruku. Ima i lepih vesti.
- U terorističkom napadu bila je povređena i Sneža Mitrović, supruga mog brata Vlade Burića. Oporavila se, pa su slavili četvrti rođendan sina Bilana. Svi smo se okupili i zapevali. Dolaze bolji dani - optimista je Tina Burić.
Deca kao motiv
Nema predaje, kako svima sugeriše Tina, a u tome joj pomaže saznanje da su uz nju njena deca:
- Imam tri ćerke. Julija (19) ima dečka, baš su zaljubljeni, Valentini (13) je bilo krivo što joj "Vesti", kad ste o nama pisali, nisu objavile njenu fotografiju, a petomesečna Anđelina je počela da guče. Moram da se borim. Zato i tvrdim - biće kod nas opet veselja.
