Bez terapija Lazarov život i dalje ugrožen

Nedavno se našim novinarima javila majka Verica Petković iz Banje Koviljače, čiji je sin svojevremeno bio štićenik Humanitarnog mosta. Reč je o 23-godišnjem Lazaru Petkoviću koji boluje od raka testisa od četvrte godine. Tom prilikom htela je da se zahvali pojedinim čitaocima "Vesti" koji su joj pomagali i po prestanku akcije za njenog sina, znajući da mora kontinuirano na terapije kako bi njegova bolest bila pod kontrolom.

Zahvalni dobrotvorima do neba: Lazar Petković sa majkom Vericom i roditeljima donatorke

 

Među tim ljudima dobrog srca bila je i dobrotvorka Ana Đurović iz Australije, koja je Petkovićima izašla u susret i podarila novac od čak 1.700 evra, koliko je nedostajao za odlazak na terapije u Moskvu.

- Da nije bilo ove divne žene i njenih roditelja koje smo imali čast da upoznamo, ne smem ni da zamislim šta bi bilo sa Lazarom. Već smo kasnili sa terapijom i njegovo stanje je bilo iz dana u dan sve lošije. Plašila sam se da ga ne izgubim i taman kad sam mislila da više nemam kud niti kome da se obratim za pomoć, ova divna žena nam je pružila svoju toplu ruku i spasla Lazara muka.

Brže-bolje smo krenuli za Moskvu i tu obavili sve što treba. Tom prilikom, narednu terapiju su nam zakazali za mart i to će opet koštati 4.000 evra. Prilog Ane Đurović dao mi je hrabrost da se ponovo, posredstvom "Vesti", obratim zemljacima u dijaspori, onima koji su pomogli prethodni odlazak Lazara u Moskvu na biohronu terapiju koja mu ne samo produžava život nego ga čini kvalitetnim. Svim srcem se nadam da će njegovi raniji donatori moći bar malim prilogom da mu pomognu, ali i da će im se i drugi pridružiti. Zato sam joj dvostruko zahvalna - kaže majka Verica Petković, koja se već 19 godina bori za život svog sina i dodaje:

- Sva naša materijalna sredstva kao porodice su u potpunosti iscrpljena, a Lazaru je neophodno ovo lečenje. Istina, niko sa sigurnošću ne može da nam kaže koliko će trajati i to nas posebno zabrinjava. Nalazimo se u bezizlaznoj situaciji i jedino što nam je ostalo jeste da se nadamo da će nam još ovako dobrih ljudi pomoći da spasimo sina. Lazar je tako pun života i planova za budućnost. Uprkos bolesti uspeo je da završi višu školu,

nakratko i volontira. Posle dugo vremena bilo je pravo osveženje videti ga tako srećnog. Srce bi mi puklo od tuge da se sve to ponovo preokrene zato što nismo u mogućnosti da ga ponovo pošaljemo u Rusiju. Od toga najviše strepim...