Marko Šelić Marčelo: I Dilan i ja smo iz 80-ih, ovo vreme nije naš teren…

Dilan Dog je stripski junak koji nas iznova i iznova oduševljava. Taman smo pomislili kako nema više o čemu da se priča, kako su priče postale monotone, kad novi (mada je on davno bio novi) urednik Dilana u izdavačkoj kući Serđo Boneli Editore, Roberto Rekioni uvede neverovatne izmene.

Tim izmenama smo dobili potpuno novu sliku Dilanovog sveta, sada se promenilo ono što ga okružuje, da se tako izrazimo, okrenulo se naglavačke. Uvedeni su novi serijali, poput “Planete mrtvih” koji u potpunosti pobijaju sve što je Dilan. O novim momentima u Dilanovom svetu, o tome šta nam znači, koliki ima uticaj i šta nas novo očekuje na domaćem tržištu, razgovarali smo sa Markom Šelićem Marčelom, urednikom Dilanovih izdanja u Veselom četvrtku

Koliko se Dilan Dog danas razlikuje u odnosu na period kada ste Vi počeli da ga čitate?

Milorad Pavić jednom reče da bi ljudi koji žive u dva veka morali da imaju i dve biografije, jer su to posve različiti životi. A pri nekoj prepirci, ćerka je jednom mom bliskom prijatelju na kraju odbrusila: “Nemoj me s tim tvojim forama iz XX veka!” Opirali se mi ili ne, stvari stoje tako: i Dilan i ja smo iz osamdesetih godina prošlog veka, i premda se ne osećamo matoro, ovo vreme nije naš teren. Pesnik čijim rečima verujem reče: “Kako da ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene? Samo putem promene.” Naravno, srazmerno je teže fiktivnim likovima: mi s našim životima nismo nužno tu da nekoga zabavimo i da redovno provociramo emocije u hiljadama ljudi, dok je Dilanu Dogu upravo to uloga. Žalosna sličnost bila bi u tome što i mi i naši omiljeni junaci s godinama zaglibimo u rutinu i nedogađaj – ono što smo nekada mogli kao od šale danas iziskuje ozbiljan trud i energiju. Dilan, kao i svi mi, mora da se (s)nađe u novim okolnostima, ne računajući na ono što je Kundera nazvao “nepodnošljivom lakoćom postojanja”. Sklavi je pak smatrao da je izvor vaskolikog užasa upravo samo postojanje; to je tolika istina da stigne čak i izmišljene junake.

Ko Vam je omiljeni pisac Dilan Doga, a ko omiljeni crtač i zbog čega?

Teško da će tu ijedan čitalac imati dilemu. Ticijano Sklavi mnogima nije samo omiljeni scenarista Dilana, već i jedan od generalno najdražih i najuticajnijih autora. Magija njegovog pripovedanja pokazala se neuhvatljivom i nenadoknadivom. Neko bi rekao da se ljudi naprosto vezuju za temelje, početke serijala, pa zato sve što dođe kasnije uzimaju kao apokrif. To nije nužno tačno. Sklavijev postmodernistički kanon umeo je i da frustrira čitaoce, njegova kreativna mašina znala je da zabrekće od umora; s druge strane, dilandogovci su poslovično otvoreniji nego obožavaoci nekih drugih, u tom smislu više krutih bonelijevskih serijala – i prostirali su crveni tepih pred svakoga ko je iznedrio dobru priču. Ali kad se crta podvuče, nikada nisu dobili drugog autora koji u sebi ima takav stvaralački uragan i šarm. Sklavi je stvorio svet, ostali su u njemu samo pokušavali da se nastane i autorski oglase (oni darovitiji; neki drugi nisu ni toliko probali ili mogli). Što se pak crtača tiče, rani Stano, onaj šileovski Stano, meni ostaje prava vizuelna lična karta Dilana Doga. Nova garda, međutim, jeste fascinantna: Kavenago, Martinelo, Đerazi, braća Čestaro, Furno, te za DD potpuno netipični Bačilijeri – sve su to ljudi koji će se polomiti da i od ispodprosečne epizode naprave spektakl, dok većina “starih kajli” to neće ili ne može sve i da im se dodeli valjana priča ili zapreti otkazom.

Šta mislite o Rekioniju kao uredniku, a šta kao o scenaristi?

Rekioni je autor poslednjeg savremenog DD klasika, uveliko kultne “Mater Morbi” – svako ko se s time ne slaže neka pokuša da ovaj strip, u paketu s još nekom novijom epizodom, pozajmi na čitanje nekome ko nije dilanovac, ili čak nije ni stripaš. Meni se dešavalo da ona iskomunicira s ljudima bolje čak i od Sklavijevih klasika. Time se ne dokazuje da je zaista reč o najboljem DD-u ikada napisanom (ili nacrtanom; ne zanemariti nipošto onoliku grafičku sugestivnost Karnevalea i njenu ulogu u opštem utisku), i nema “sklaviniste” koji će vam reći da “Mater” baca stvarnu senku na zlatne dane serijala, ali činjenica da je posredi najznažnija novija priča postala je neporeciva. Kao što su i Rekionijev elan i marketinški dar ozbiljne nesumnjivosti. Ali, sve ima svoje Ali. Moj je utisak da je Rekioni ipak daleko bolji scenarista nego urednik. A urednički posao odvukao ga je od pisanja – to pak nije moj utisak, nego faktografija. U tom se smislu i dalje snažnije oseća šta smo izgubili nego šta smo dobili. Idealna situacija bila bi da imate kloniranog Markezelija za urednika, a Rekionija za glavnog scenaristu i marketinškog stratega/konsultanta. Sve Rekionijeve najave držale su nas – i sad nas drže – na ivici stolica; nijedna nas još nije oborila sa stolice kad je sprovedena u delo. Kada to kažem, mislim na priče. Ako pak govorimo o tome kakva smo crtačka pojačanja dobili zahvaljući njemu, tu smo pali sa stolice, ustali i počeli da skačemo od sreće, ako mene pitate. Dogodio se, izgleda, ozbljan obračun sa svim “otaljivačima”, uz regrutovanje novih snaga. Kada listate “Mater Dolorosu”, epizodu kojom je obeležena tridesetogodišnjica serijala, svaki kadar biste uramili i izložili. Sve u svemu, za potpunu renesansu potrebni su novi klasici, priče koje će prekoračiti kategoriju “dobro” i dobaciti do “odlično”. Neke su solidni kandidati – osim “Dolorose”, sigurno vredi spomenuti Bilotinu “Ljudsku mašinu” ili Akatinovog “Lovca na veštice”. Da vidimo šta sledi sada, u susret broju 400, a i tik zatim (najave su opet vrlo primamljive).

Kako gledate dvojac Rekioni/Kavenago u odnosu na Sklavija i Stana?

Nikako, jer gledam te tandeme zasebno. Drugačiji autorski senzibiliteti i gotovo sasvim drugačije autorske namere, pa bi direktnim poređenjem ispaštalo i prvo i drugo. Mogu samo reći da bih s oduševljenjem uzeo u ruke bilo koje novo delo bilo kog od ova dva “dueta”. Naši čitaoci koji su propustili tvrdokoričeno izdanje “Majke i očevi” uskoro će imati prilike da “Dolorosu” (Rekioni/Kavenago) nabave u regularnoj seriji, a neće dugo čekati ni na novu epizodu koju potpisuju Sklavi i Stano!

Šta mislite o serijalu Alesandra Bilote ,,Planeta mrtvih’’?

Mislim da je to ubedljivo najbolja Rekionijeva urednička odluka. Bilota je drugačiji autorski glas u timu scenarista, hrabar i spreman da Dilana zaista izmesti iz komforne zone. Ne bih imao ništa protiv da se Planeta mrtvih i regularna serija zamene, pa da samo jednom godišnje čitamo Dilana s mobilnim telefonom (jaka stvar!), Blokom u penziji i jednodimenzionalnim likovima kakvi su za sada Karpenter i Ranija, a da svakog meseca pratimo ostarelog alkoholičara koji je izgubio sve a nastavlja da baulja po jednom mrtvom svetu koji ipak pokušava da živi, baš kao i on. Onamo nema junaka koji nije razrađen i isprovociran radnjom da se razvija i produbi umesto da puko statira u kukuruzu. Važi i za epizodiste, gotovo svakog. To je svet krcat izazovima – kako za likove, tako i za scenaristu i crtače. Regularna serija, makar dovde gde smo mi trenutno stigli, još ne uspeva da bude takav svet.

Kako će odlazak inspektora Bloka u penziju uticati na Dilana?

Ako je pitanje u futuru, ostaje da se vidi. Do sada, to je ostalo u okvirima kozmetičke promene. Ne vidim da se time bilo šta dobilo ili izgubilo. Otuda tu uredničku odluku ne vidim kao spornu, simpatična mi je (zaslužio je dobri Blok penziju više no iko!), ali tek toliko. Mnogo je teže izjasniti se o novim likovima – Karpenteru, Raniji i Džonu Goustu – jer ni posle sada već nemalog broja epizoda mi nemamo na osnovu čega da o njima sudimo. Dilanov stripovski London nije izgledao realistično u tom smislu, zaista je dobrodošla promena ta svest da onamo ima i nekih drugih ljudi osim belaca katolika – ali upravo u izvedbi leži problem: Karpenter i Ranija, kako za sada stvari stoje, nisu osobe, nego naprosto tamnoputi muškarac i muslimanka s po dve osobine: on je strog i nepopustljiv, ona je stroga ali popustljiva. Ne dobijaju gotovo nikakvog stvarnog prostora, nikakvu svoju priču, ne upoznajemo ih, iz epizode u epizodu njima zapada jedan isti “skeč” u kome pokazuju one dve narečene osobine i to je to. Kao da su tu tek reda radi. Sa druge strane, Goust je dobio svoju epizodu i jasno nam je: njegovo prisustvo je konstantno, ali zakulisno, ne vidimo ga, a stalno je tu. Ali kako on nije negativac Ksabarasove harizme, čini se potrebnim da ga viđamo mnogo češće kako bi se u našim glavama zaista “instalirao” kao lik i kao pretnja. Naravno, za sve ove junake verovatno postoji plan, verovatno ćemo ih tek upoznati. Moj je osećaj, međutim, da je to već moralo da se desi.

Dosta prašine se podiglo oko saradnje izdavačkih kuća Boneli i DC. Kog DC-ijevog lika vidite sa Dilanom u crossover-u?

Prašina ume da upadne u oko i zamagli vid. Tu vest nisam doživeo nikako drugačije do kao nešto iza čega stoje komercijalne, a ne naročite autorske namere, pa me to nit uzbuđuje, nit zanima. A opet, ko će ga znati, nedavno sam pogledao team up koji zvuči i sumanuto i potpuno nepotrebno – Betmena i Nindža Kornjače. Zabavio sam se vraški dobro, topla preporuka. Dakle, neću suditi dok se ne desi.

Mnogo se šuška i o ekranizacijama stripova kuće Boneli. Postoji li glumac koji bi po Vama bio idealan za ulogu Dilana?

Niko posle Ruperta Evereta nije bio tako očigledan izbor, ali to je najmanja muka, naći će se. Mnogo je važnije kako će izgledati opšti ton te serije. Jer, dešava se zanimljiv raskorak: Dilana pokušavaju da osavremene baš u trenutku kada osamdesete postaju ne samo opšti retro-trend, nego maltene žanr za sebe. Moglo bi otud ispasti da je rešenje bilo daleko jednostavnije, kako za strip, tako i za ekranizaciju: umesto da se dovijaju kako da ga modernizuju, trebalo ga je naprosto vratiti u njegovo prirodno okruženje. Apsolutno zaigrati na kartu “starog momka”, s istinskom voljom da se tome pristupi dovoljno kreativno da ne dobijemo puku reprizu, a da opet svi sastojci budu na broju. Da nema pomenutog trenda, ovo bi zvučalo kao gunđanje kalibra “nostalgičan sam i ne priznajem ništa osim vraćanja na fabrička podešavanja”; zaista nisam, pozdravljam svaki pošten pokušaj u kom god pravcu išao – samo primećujem da ovo ne bi bio ništa manje zahtevan kreativni poduhvat od modernizacije. Vratiti ga ne znači prepisati ga.

Možete li da nam najavite neko novo izdanje?

Mogu čak četiri! Ali ne smem da kažem koja. Za sada, eto vesti: bude li sve po zamišljenom planu, Veseli četvrtak objaviće do kraja godine četiri posebna izdanja koja jesu Dilan Dog ili ga se u izvesnom smislu tiču.

U kojim stripovima, pored Bonelijevih, uživate u poslednje vreme?

Najviše otkrivam Jeffa Lemire-a i nadoknađujem rupe u poznavanju opusa Briana K. Vaughana; takođe, spremam se da, čim ugrabim malo vremena, iščitam celi Larceneov Blast (čitao sam ranije samo prvi). Preporuka ide i prema kod nas nedavno objavljenom Moore-ovom “Neonomikonu”, u sjajnom Skrobonjinom prevodu. I, dakako, prema ovim našim tajanstvenim izdanjima, čim se veo tajne skine s njih.